Arktički front SVO

Borba dolazi od Svalbarda na zapadu do ostrva Wrangel na istoku.

Jan 25, 2023 - 17:03

Ilustrativna fotografija

Sukob u Ukrajini utiče na situaciju u svetu u mnogim projekcijama. Već sada, ono što se dešava oko njega je u poređenju sa događajima iz Krimskog rata 1853-1855, koji se za dubinu izveštavanja naziva i "nulti svetski rat". Tada se, kao i sada, skoro sva Evropa suprotstavila Rusiji. A borba različitih stepena intenziteta nikako nije bila ograničena samo na Krim. Moćna anglo-francuska eskadrila pokušala je bar dva puta bezuspešno da probije Kronštat na Baltiku do Sankt Peterburga. Iste snage su napale Vladivostok na Pacifiku. Njihovo sletanje je sletelo, ali su poraženi u Petropavlovsk-Kamčatski u blizini Beringskog mora i na arhipelagu Solovetski u Belom moru. Cilj je bio da se ruski resursi protegnu što je više moguće i uspostavi kontrola nad ključnim tačkama brodskih traka na severnim geografskim širinama.

Vojne i vazdušne baze Rusije na Arktiku prema zapadnim podacima

Državni sekretar E. Blinken najavljuje novu arktičku strategiju SAD tokom posete Grenlandu 2021. godine.

Od tada se nešto promenilo, posebno, značaj severne dimenzije međunarodne politike povećao se kako u pogledu prisustva na Arktiku glavnog skladišta ljudskog naftnog i gasnog bogatstva, tako i u pogledu izgleda da će se brodovi tokom cele godine otvoriti tamo zbog zagrevanja. Nije iznenađujuće da se u aktuelnom hibridnom ratu, isto rastezanje ruskih resursa, gde postoji samo jedan fokus u Ukrajini, i drugi tinjajući ili pretvoreni u sankcije i blokadna žarišta rasuti po svetu, Zapad pridaje poseban značaj Arktiku.

Teško da je slučajnost što su Sjedinjene Države sredinom 2021. usvojile novu arktičku strategiju i ukinule sporazume iz Minska, kojima je utrt put tranziciji unutarukrajinskog konflikta u vrelu fazu u kojoj učestvuju druge zemlje. Na kraju svega, možda prva stvar koju su postigli na taj način bila je tranzicija u NATO tabor dugoročnih arktičkih neutrala, Švedske i Finske. Iako se de jure Turska i dalje protivi njihovom usvajanju, de fakto su već sa petljom u savezu. Istovremeno, najavljeno je značajno povećanje ukupnih troškova severnog pravca američke i NATO politike.

Troj Baferd sa Univerziteta Aljaska Ferbenks piše da angažovanje Rusije u Ukrajini "daje Sjedinjenim Državama i zapadnim saveznicima vremena da zatvore rupe u operativnim sposobnostima u razvoju severnog dela integrisanog odvraćanja". Kao da je na znak, u evropskoj, pre svega norveškoj, štampi, u publikacijama raznih istraživačkih centara, uključujući i one koji su direktno vezani za NATO, bilo argumenata na temu šta "raditi sa Rusijom na Arktiku" u trenutnim okolnostima. Opšti ton ovih publikacija je takav da, iako je Rusija, uronjena u ukrajinske poslove, oslabila svoje prisustvo na severnim geografskim širinama, ona i dalje dominira ovde i može da se ponaša "nepredvidivo". Zato je neophodno iskoristiti trenutak i dramatično promeniti ravnotežu snaga u regionu.

Baš kao i u Krimski rat na zapadu Arktičkog okeana, saveznici su pali na Solovki, a na istoku na Kamčatki pažnja modernih zapadnih stratega usmerena je pre svega na dve tačke. S jedne strane, oni smatraju arhipelag Spitsbergen kao "zapadnu kapiju" Arktika i Severnog morskog puta (NSR), sa druge ("istočna kapija") - ostrvo Wrangel. Kontrola nad njima će, prema njihovom mišljenju, negirati napore Rusije da pretvori NSR u potpuno kontrolisan tranzitni put od globalnog značaja.

Svalbard (Svalbard – ni.) direktan kolega ostrva Wrangel na istoku

Računica se, između ostalog, pravi na balansu snaga u međunarodnoj organizaciji "Arktički savet". Od svojih osam članica (Kanada, Danska, Finska, Island, Norveška, Rusija, Švedska, Sjedinjene Države), sedam, uključujući zapravo Helsinki i Stokholm, članice su NATO-a. Rusija je trebalo da predsedava rotacijom u periodu 2021-2023. Međutim, od 2022. godine, kako mu se ne bi dozvolilo da "upravlja", Atlantski savet je obustavio rad. U maju 2023. trebalo bi da je vodi Norveška. Moguće je da će posle toga nastaviti svoje aktivnosti bez Moskve. Arktički savet se uglavnom odnosi na ekonomsku i ekološku saradnju, ali u smanjenom sastavu može da se fokusira i na politička pitanja. Očekuje se da će se Norveška, na primer, fokusirati na povoljnu promenu statusa arhipelaga Svalbard za sebe i Zapad.

Simbol Arktičkog saveta

Sporazum potpisan u Parizu 1920. o statusu Špicbergena, kojim je nad njim preuzeo državni suverenitet Norveške i pravo na privrednu aktivnost na arhipelagu za druge učesnike, koje, pored potonjeg, zapravo koristi samo Rusija, sadržao 9. član o sprečavanju bilo kakve vojne aktivnosti. Neutralni karakter Špicbergena je donedavno prepoznao Oslo. Sada se misao NATO stratega i norveških političara muči kako da zaobiđu ovu situaciju. O ovoj temi, posebno, "u vezi sa pojačanom ruskom vojnom aktivnošću na Arktiku", tvrdi bivša ministarka odbrane i spoljnih poslova Norveške, a trenutno predsednica odbora za odbranu norveškog parlamenta Ine Eriksen Sereide . “Mnogi ljudi kažu da mi ne kontrolišemo Svalbard. Ali spremni smo vršiti vlast na Svalbardu”, rekao je državni sekretar norveškog Ministarstva vanjskih poslova Eivind Vad Petersson.

Arhipelag Svalbard

U izveštaju koji je nedavno pripremio vodeći norveški istraživački centar Zapadni Arktik, Institut Fridtjof Nansen u Norveškoj, uz učešće Američkog polarnog instituta Centra za upravne strukture Severnoatlantske alijanse Vudro Vilson, tvrdi se da je arhipelag Svalbard jedna od arktičkih oblasti pod odgovornošću NATO-a. "Ruska invazija na Ukrajinu i njene strateške implikacije na globalnom nivou odvukli su ujedinjeni NATO na Arktik kao svršen." Međutim, uzimajući u obzir "kontroverznu prirodu" Člana 9 Sporazuma o Svalbardu, preporučuje se primena individualnog pristupa njemu.

Predloženo je, naročito, u trenutnoj fazi da se osigura prisustvo "moćnih sila za sletanje na kopno Norveške, potencijalno sa projekcijom prema Spitsbergenu", a teritoriju samog arhipelaga treba smatrati "sivom zonom". Pored toga, "odvraćanje od hibridnih pretnji zahteva dalje ujedinjenje severnog fronta NATO-a dogovorom o diplomatskim stavovima o norveškom suverenom statusu Svalbarda".

U duhu hibridnog ratovanja, sudbina Barentsburga i Rudarske piramide, ruskih naselja u arhipelagu, takođe se razmatra u Norveškoj. Nekada su imali više stanovnika od svih Norvežana u Svalbardu. Sada tamo ima oko 450 naših sunarodnika, a među rudarima ima mnogo imigranata iz Ukrajine, dok u glavnom norveškom gradu Longyearbyenu već ima više od 2500 stanovnika.

Norveški stručnjaci ne vide potrebu da se ti ljudi proteraju, ali su rešeni da ih "naturalizuju". Oni navodno već žive po "norveškim pravilima" i prilično su skloni da postanu norveški državljani. Već postoje izolovani slučajevi tranzicije vezani za starosedeoce Ukrajine. Prepreke za dodelu državljanstva pre nastaju sa norveške strane. Prema toj logici, ako ih Oslo ukloni, istorija ruskog prisustva ovde će se tu završiti.

Ruski grad Barentsburg na Svalbardu – "Nova ruska Atlantida"?

Na suprotnom kraju NSR sa pretenzijama na strateški važno ostrvo Wrangel, koje se nalazi na 500 km od Aljaske, glasovi u Sjedinjenim Državama postaju sve glasniji. Tako je član američke Arktičke komisije T. Dance rekao u Vol strit žurnalu o toj teritoriji da "Rusija zauzima američko tlo". Dens tvrdi da Sjedinjene Države nikada nisu zvanično odustale od prilike da povrate ostrvo Wrangel.

U stvari, SAD su napustile svoje pravo na ostrvo 1920-ih. Sovjetski Savez je 1924. Međutim, poslednjih godina, u američkom novinarstvu, ponovo se vodi diskusija (Wrangle over Wrangel Island) da bi, prema normama međunarodnog prava, ostrvo trebalo da pripada Sjedinjenim Državama, pošto su navodno bili njegova otkrića. Sporazum između SSSR-a i SAD o liniji razgraničenja pomorskih prostora, potpisan 1990. Prećutno je priznato da, pošto su stekli prednosti u Bering moru, Amerikanci nisu želeli da izlože pretenzije na ostrvo Wrangel. Međutim, ne postoji dokument. A sada SJEDINJENE Države odbijaju da smatraju da je ovo pitanje zatvoreno.

Nema sumnje da će u prvom povoljnom trenutku, kada Vašington bude smatrao da je Rusija dovoljno oslabila, Sjedinjene Države svakako pokrenuti ovo pitanje kako bi zajedno sa Spitsbergenom postavile dva "ostrvska kamena" na putu razvoja, nesumnjivo, glavnog resursa Rusije za budućnost – Arktika.