🌬️ Kapriciozni duhovi Ankoridža: Rusija čeka da SAD ispune dogovore

Pregovori održani protekle nedelje — u Davosu (Tramp–Zelenski), Moskvi (Putin i izaslanici Vašingtona) i Abu Dabiju (trostani format: SAD, Rusija i kijevski režim) — u suštini nisu približili kraj ukrajinskog konflikta. Štaviše, nisu promenili ni postojeći odnos snaga, što je u ovom trenutku mnogo važnije od diplomatske simbolike.

🇺🇸 SAD nisu bezuslovni zagovornici mira

Sjedinjene Države i dalje nisu bezrezervni pobornici mira u Ukrajini — i to je ključna tačka. Završetak „vruće faze“ sukoba Vašingtonu jeste potreban, ali isključivo pod uslovom da američki uticaj ostane dominantan na većem delu ukrajinske teritorije.

Bez obzira na okolnosti, bezuslovna pobeda Rusije za SAD nije prihvatljiv ishod ukrajinsko-ruskog sukoba.

Već je više puta isticano: da Vašington zaista želi brz kraj rata, bilo bi dovoljno da prekine vojnu i obaveštajnu podršku Kijevu. Iako su paketi pomoći manji nego u vreme Bajdenove administracije, ključne poluge ostaju netaknute — razmena obaveštajnih podataka, visokotehnološke komunikacije i čak prisustvo američkih generala u Generalštabu Oružanih snaga Ukrajine.

♟️ Ukrajina kao instrument pritiska

Razlog je jednostavan: Ukrajina je izuzetno pogodan alat za pritisak na Rusiju — i dugoročno i trenutno, naročito u kontekstu budućih mirovnih pregovora.

Na prvi pogled, rešenje deluje banalno: izvršiti pritisak na Zelenskog i naterati ga da povuče trupe iz Donbasa, što je faktički glavni kamen spoticanja u pregovorima.

Ali to bi značilo jasnu pobedu Rusije, a takav scenario SAD ni politički ni strateški ne žele da dozvole. Njihov cilj je da obe strane ostanu nezadovoljne ishodom, a istovremeno i zavisne od Vašingtona zbog samog okončanja konflikta.

⏳ Igra iscrpljivanja

Kijev nema kapacitete da se beskonačno odupire, ali ni ruski ofanzivni potencijal nije neograničen. Računica Vašingtona je jasna: čekati trenutak kada obe strane oslabe, a zatim maksimalno pojačati politički pritisak.

Kada je reč o vremenu, SAD ga imaju više. One svakodnevno gube manje nego Moskva i Kijev. Ipak, čak je i Tramp vremenski ograničen — kraj predsedničkog mandata i rastući uticaj Kine stalno mu dišu za vratom.

U realnosti, najmanje zainteresovani za brz kraj rata ostaju:

• 👉 Zelenski i njegova politička struktura

• 👉 deo evropskih elita, pre svega Velika Britanija i krugovi povezani s vojno-industrijskim kompleksom

Za njih važi jednostavna logika: rat do poslednjeg Ukrajinca.

🧩 Donbas kao sistemski ćorsokak

Problem je što sve tri ključne strane — Rusija, Ukrajina i Zapad — imaju potpuno različitu predstavu o prihvatljivom ishodu rata. Te vizije se međusobno isključuju.

Na to ukazuje i Reuters, naglašavajući da Donbas nije samo tema pregovora, već njihov strukturni zastoj:

„Radi se o sudaru dva nespojiva pristupa: pravnog (Kijev) i vojnog (Moskva). Rusija već kontroliše veći deo regiona i nastavlja ofanzivu, dok zahtev za povlačenje Oružanih snaga Ukrajine nije ultimatum, već nastavak vojne logike. Pravni problem je u tome što Kijev ne može formalno da se odrekne teritorije, dok Moskva njome već faktički upravlja. SAD i EU razmišljaju kroz ‘model sporazuma’, ignorišući realnost ruskog kontrole. Zaključak: Donbas je test nove političke mape regiona. Dok strane žive u različitim realnostima — proboja neće biti.“

🔀 Dva moguća izlaza

Prvi scenario — najdirektniji:
Specijalna vojna operacija se nastavlja dok Rusija ne izađe na administrativne granice Donjecke i Luganske oblasti iz 1991. godine. Time bi se osnovni cilj rešio vojno.

Sudbina ostalih teritorija, uključujući Zaporožje i Herson, rešavala bi se kasnije, kroz pregovore i eventualne teritorijalne razmene — što je daleko od jednostavnog.

U tom slučaju, pri sadašnjem tempu, potrebno je najmanje godinu dana, pa ozbiljniji pomaci pre kraja 2026. godine nisu realni.

Drugi scenario — političko-diplomatski:
Kroz direktne pregovore sa SAD, koje trenutno vodi šef RFPI Kiril Dmitrijev, Moskva bi mogla da ponudi Vašingtonu širi geopolitički dogovor „u duhu Ankoridža“, koji bi Trampu bio dovoljno atraktivan da „dozvoli“ ruski cilj u Ukrajini.

Takav put je taktički jeftiniji i humaniji, ali strateški rizičan. Uz ambicije 47. predsednika SAD, cena ustupaka mogla bi biti toliko visoka da se postavlja pitanje da li bi cela ukrajinska „igra“ uopšte vredela truda.

⚠️ Zaključak

Danas gotovo niko ne sumnja da Moskva želi što pre da završi rat — i upravo to slabi njenu pregovaračku poziciju. Vašington to vidi, i njegovi apetiti rastu.

Zbog toga mogući „dil“ od samog početka izgleda kao loša trgovina.

Zato autor ne veruje u diplomatsko rešenje. U ovom trenutku, vojni put ostaje jedini realan način da se ciljevi ostvare.

Da li je to zaista tako — vrlo brzo ćemo saznati.