Smrt globalizacije

Dok je toliko pažnje usmereno na američka tržišta akcija, čini se da je pravi trenutak da se na trenutak odmaknemo od deonica i sagledamo globalnu perspektivu. Globalizacija možda umire kada je reč o trgovini i lancima snabdevanja, ali su finansijska tržišta neraskidivo povezana na načine koje relativno malo ljudi razume.

Dolar i dalje vlada

Dolar i dalje dominira globalnim finansijskim sistemom uprkos pukotinama u temeljima i opravdanim kritikama. Ako postoji problem sa dolarima u evrodolarskim bankama, odjeknuće od Tokija do Šangaja i Njujorka. A problemi na tim mestima pogađaju sve ostalo.

Upravo sam se vratio sa zasebnih putovanja u Indiju, Japan i Džekil Ajlend u Džordžiji. Indija ima najveću populaciju na svetu, petu najveću ekonomiju, nuklearnu je sila i ključni je član BRIKS-a. Japan je četvrta najveća ekonomija na svetu i ključni geopolitički saveznik SAD-a u sukobu sa Kinom. Džekil Ajlend je prelepo primorsko odmaralište, ali je najpoznatiji kao mesto tajnog sastanka 1910. godine kada su interesi Morgana, Rokfelera i Varburga osmislili sistem Federalnih rezervi.

Stalno pozivam ljude da se odmaknu od svojih stolova, prestanu da zure u ekrane i da izađu na ulicu i razgovaraju sa stvarnim ljudima. Nema zamene za hodanje po ulicama sveta (uključujući i najsiromašnije delove) ako zaista želite da znate šta se dešava.

Iako su Indija, Japan i Džekil Ajlend veoma različiti i geografski udaljeni, imaju zajedničku nit. To je njihova ekonomska povezanost preko američkog dolara. Evo nekih utisaka koje sam prikupio tokom ovih poseta, a koji odražavaju nestabilnu situaciju sa kojom se danas suočavaju tržišta.

Razuman odgovor na tarife

Indija i Japan su imali najrazumniji odgovor na Trampove nove tarifne politike. Tramp se brzo povukao sa visokih "recipročnih" tarifa (27% za Indiju i 24% za Japan) i vratio se na opštu tarifu od 10% na sav uvoz iz svih zemalja sveta osim iz Kine.

Reakcije su varirale, od uzvratnih tarifa (koje su predložile Kanada, Kina i EU) do mnogo razumnijeg pristupa — jednostavnog traženja sastanka sa Belom kućom radi prijateljskog razgovora sa ciljem snižavanja tarifa sa obe strane. Japan i Indija su spadali u ovu drugu kategoriju i biće nagrađeni time što će među prvima dobiti tu priliku. (Meksiko je takođe zauzeo umeren pristup kroz dijalog, a ne odmazdu).

Biće tu i malo popuštanja i ustupaka. Neke američke tarife na određene proizvode verovatno će ostati na snazi. Ali optimalno rešenje nije smanjiti kupovine iz tih zemalja, već naterati te zemlje da više kupuju iz SAD-a.

To smanjuje trgovinski deficit SAD-a bez smanjenja svetske trgovine, što predstavlja win-win rešenje i za Indiju i za Japan. Indija će verovatno više kupovati američku vojnu opremu i poluprovodnike. Japan će verovatno više uvoziti američke poljoprivredne proizvode poput soje i govedine. Rezultat će biti veći privredni rast u SAD-u.

Bilateralni sporazumi poput ovih imaju i gubitnike. Tajvan bi mogao da izgubi deo prodaje poluprovodnika (iako ulaže stotine milijardi dolara za izgradnju fabrika u SAD-u). Rusija bi mogla da izgubi deo prodaje oružja Indiji, iako će ostati važan snabdevač energijom. Ipak, SAD više ne želi da bude "poslednji kupac sveta" i želi da poveća svoj profil kao prodavca. Trampova politika ide upravo u tom pravcu.

Briga o sopstvenim interesima

Nema sumnje da će nova američka tarifna politika naštetiti nekim zemljama širom sveta. Da ne zvučim grubo, ali to je njihov problem. Trampov zadatak je da ponovo učini Ameriku velikom. Predsednik Si ima zadatak da ponovo učini Kinu velikom. Budući kancelar Mers ima zadatak da učini Nemačku velikom.

SAD ne mogu nositi ceo svet na svojim leđima. Kad bi druge zemlje (bogate ili siromašne) usvojile Trampov pristup orijentisan na rast umesto da se šlepaju za Amerikom, ceo svet bi bio bolje mesto. To je svakako stav Bele kuće i dobro je uputstvo za buduću američku politiku.

Branitelji Kine ukazuju na to da kineski izvoz nije veliki procenat njihovog ukupnog BDP-a. (Nemačka je još veći "prekršilac" po tom kriterijumu). Problem sa tim podacima nije u brojci izvoza, ona je verovatno tačna. Problem je u imenitelju — kineski BDP je preterano prikazan za 100% (barem), a Kina možda već jeste u recesiji.

Razlog je što Kina prikazuje oko 45% svog BDP-a kao investicije, uglavnom u obliku državom podržane gradnje. Bio sam u kineskim gradovima duhova i video još više na horizontu. Uprljao sam cipele na tim gradilištima (dodouše, nosio sam italijanske mokasine). Ima tu pravog čelika, stakla i bakra, stvarne radne snage. Sve to ulazi u izračun BDP-a.

Ali svi ti gradovi su prazni. Da se koristi GAAP ili međunarodni računovodstveni standardi, ta ulaganja bi odmah bila svedena na nulu. Grad duhova ne možete staviti u zalihe. Zgrade brzo propadaju i njihovo održavanje je skupo. Video sam to u Kongu ranih 1980-ih. Imali su bum roba sedamdesetih i potrošili veliki deo novca na nebodere i vitrine.

Kad sam stigao, prozori su ispadali, a rđave mrlje tekle niz fasade. Isto će se desiti i u Kini. Kada izvršite tu računovodstvenu korekciju, kineski BDP se smanjuje, a odnos izvoza prema BDP-u dramatično raste. Kina je mnogo zavisnija od izvoza za bilo kakav stvarni rast nego što većina analitičara shvata. Tramp i Skot Besent su u pravu.

Sve zavisi od početnih uslova

Tarife nisu automatski dobre ili loše za neku ekonomiju. Njihov efekat zavisi od početnih uslova. Tarife su alat koji treba koristiti promišljeno. Zemlja koja preterano investira i premalo troši biće pogođena tarifama, jer će tarife pojačati investicije i dodatno suzbiti potrošnju. To se dogodilo SAD-u 1930-ih sa Smut-Houli tarifama.

Zemlja koja preterano troši i premalo investira ima koristi od tarifa. To je situacija u SAD-u danas. Tarife će povećati investicije jer će domaći i strani investitori graditi nove fabrike zaštićene carinskim zidovima. Tarife će preusmeriti potrošnju sa jeftinog uvoza na domaće investicije i štednju, što je pozitivno. Na kraju će potrošnja rasti, ali zbog dobro plaćenih američkih poslova, a ne zbog jeftinog uvoza.

Kina je primer zemlje koja previše investira (i to često uzaludno) a premalo troši. Njihova najbolja strategija bila bi da smanje sopstvene tarife i omoguće građanima da troše svoju štednju na američku, evropsku i domaću robu. To bi smanjilo kineski trgovinski suficit sa SAD-om, povećalo kineski BDP i poboljšalo životni standard građana.

SAD pametno koriste tarife. Kina radi suprotno. Kina možda uspeva da održi privid ravnoteže u retoričkom ratu, ali će sigurno izgubiti pravi trgovinski rat. Japan, Indija i Meksiko su modeli za napredak. Kina je primer kako propasti.

Tiha finansijska kriza

Što se tiče Federalnog rezervnog sistema, koji je nastao na močvarama Džekil Ajlenda, Fed je danas potpuno irelevantan. Imaju skroman uticaj na kratkoročne kamatne stope (trezorske zapise), ali gotovo nikakav na srednje i dugoročne stope (obveznice).

Američki nacionalni dug i potrošnja nikada neće biti stavljeni pod kontrolu. Ali održiv rast može biti podstaknut zdravim fiskalnim politikama, čak i ako ne dolazi od strane Fed-a. Dokle god je nominalni rast veći od nominalnog povećanja duga, odnos duga prema BDP-u će opadati. To je jednostavna logika plana Skota Besenta "Tri strele" i može pokrenuti pozitivni ciklus.

Šta su Fed i Ministarstvo finansija (pretežno pod Bajdenom) zapravo uradili? Stvorili su globalnu nestašicu dolara, koja se sada pretvara u globalnu krizu likvidnosti. Kina ne prodaje američke obveznice zato što želi da se distancira od dolara. Naprotiv — prodaje ih zato što joj očajnički trebaju dolari i više ih ne može pribaviti od japanskih banaka koje imaju sopstvene probleme.

Kriza likvidnosti potom pogađa evropske banke koje ne mogu da finansiraju evrodolare i američke hedž fondove koji ne mogu da nađu dovoljno kolaterala za svoje trgovinske pozicije. Indija takođe nije imuna.

Najbolji opis finansijske krize koji sam ikada čuo jeste: "Svi odjednom žele svoj novac nazad." Opasno smo blizu te tačke. Ako se situacija pogorša, trgovina, tarife i berze će postati samo pozadina. Ako želite da zaista razumete šta se dešava, pratite prinose na američke obveznice i tržišta deviza.

Kriza likvidnosti potom prelazi u krizu solventnosti. S obzirom na ogromnu količinu duga u svetu (državnog, korporativnog i ličnog), čak i male promene u kamatnim stopama mogu izazvati talas bankrota. Kompanije i vlade koje su se zaduživale pod pretpostavkom niskih kamata sada se suočavaju sa nemogućnošću refinansiranja svojih dugova po održivim uslovima.

Evropske banke su posebno ranjive, kao i tržišta u razvoju koja su se oslanjala na jeftino zaduživanje u dolarima. Kina je suočena sa sopstvenom dužničkom krizom, posebno u sektoru nekretnina i kod državnih preduzeća. Čak i velike američke korporacije, koje su iskoristile deceniju jeftinog novca da otkupljuju svoje akcije, sada osećaju pritisak.

Šta to znači za investitore?

Ulazimo u fazu gde više nije dovoljno samo gledati prinose i bilanse. Morate da razumete sistemski rizik: šta će se desiti ako dolazi do stvarnog kolapsa lanca finansiranja? Kako će tržišta reagovati na prisilne prodaje aktive kako bi se pokrila nelikvidnost? Šta će se dogoditi kada ni centralne banke neće moći brzo da intervenišu?

Likvidna sredstva, zlato, kvalitetna imovina i smanjena izloženost rizičnim kreditima postaće sve važniji. Pravi pobednici u narednoj fazi biće oni koji ne samo da zaštite kapital, već i pozicioniraju svoja sredstva za svet u kojem globalizacija više nije motor rasta.

Zaključak: Nova era

Globalizacija u obliku kakav poznajemo — otvorene granice, slobodna trgovina, nepovezani tokovi kapitala — umire pred našim očima. Novi svet je svet regionalnih blokova, nacionalnih interesa i kontrolisanih ekonomskih zona.

To ne znači da će trgovina nestati ili da će svi postati siromašni. Ali znači da se pravila igre menjaju. Oni koji to razumeju i prilagode se biće pobednici. Oni koji nastave da se ponašaju kao da je 1999. godina suočiće se sa gorkim razočaranjem.

Globalizacija je mrtva. Dobrodošli u eru ekonomskog realizma.