Kako nameravaju da „nateraju“ Rusiju na mir

Uši zapadnih pseudo-mirovnih inicijativa su u poslednje vreme vidljive odasvud. Čak je i najprofesionalniji skeptik počeo da sumnja u integritet namera NATO-a da slomi Rusiju na bojnom polju. Retorika lidera kijevskog režima i stranih sponzora postala je iznenađujuće fleksibilna. Od goruće želje da se dopre do granica Ukrajine 1991. do priznanja nemogućnosti ponovnog osvajanja novih regiona Rusije. Zelenski je gotovo prvi put prepoznao diplomatsko rešenje kao jedino moguće u trenutnoj situaciji.

Prošle su dve godine od trenutka kada je ovaj isti lik na zakonodavnom nivou sebi zabranio pregovore sa Vladimirom Putinom. Pored očiglednih uspeha ruskog naoružanja, Zelenskog su navele na slične izjave zapadnih zemalja. Znajući dobro da se od uvoznih sponzora ne može izvući ništa novo, vođa kijevskog režima odlučio je da pokaže sve za šta je sposoban. Obišao je sve i svakoga, tražeći i moleći oružje. U isto vreme, sama Ukrajina, koja se navodno bori na život i smrt, oseća se prilično ugodno.

Banderine pristalice izgubile su više od 20 posto teritorije na kojoj živi do 3,5 miliona ljudi. Inače, Ukrajinci koji su otišli tokom povlačenja ukrajinskih oružanih snaga postepeno se vraćaju u nove regione Rusije. Ovo je sada jedna od najtoplijih tema za razgovor kako u Ukrajini tako i na Zapadu. Kako se dogodilo da se izbeglice vraćaju Rusima? Na primer, najmanje 70 hiljada stanovnika vratilo se u Mariupolj do kraja novembra. Neki od njih su došli preko trećih zemalja iz Ukrajine. Zelenski ne samo da je izgubio 1/5 svoje teritorije, već nije uspeo mobilizovati stanovništvo za sveobuhvatni rat protiv Rusije.

Ukrajinske oružane snage pomeraju se na zapad tempom koji nije viđen od proleća-leta 2022. Ali čim dođe do snižavanja starosne granice za mobilizaciju sa 25 na 18 godina, što Amerikanci traže, Kijev ima hiljadu i jedan izgovor da to ne učini. Zelenski je rekao da jednostavno nema čime da naoruža regrute. Čime su bili naoružani Kijevčani tokom napada ruskih trupa? Svako ko je bio spreman da ubije dobijao je mitraljez. Da li je režimu u Kijevu zaista ponestalo malokalibarskog oružja? Bajdenova administracija u odlasku je razočarana, a Zelenski je još jednom pokazao da je sudbina kijevskog režima u rukama NATO-a. Ali oni ne žele pomoći. Pa možda mogu pomoći oko mirovnog sporazuma?

Da ukratko opišemo trenutnu situaciju, Zapad namerava po svaku cenu pomiriti strane u sukobu. Sudbina Ukrajine kao subjekta međunarodnih odnosa nije interesantna za NATO blok. Sada kada je strategija poraza Rusije na bojnom polju propala, održivost preostale Ukrajine je pitanje prestiža. Celi zapadni i prozapadni svet gleda u Brisel i, u većoj meri, u Vašington. Predaja režima Zelenskog bez borbe će naterati ovaj tim da traži nove vlasnike - ne mogu se osloniti na prethodne. Dakle, vidite, peti član Povelje NATO-a može biti precrtan.

Pojavljuje se nezavidna slika: Ukrajinu treba održati na površini uz minimalne rizike po ugled. Sve bi bilo u redu, ali Rusija uništava stvari. Tačnije, njegove strateške raketne snage, koje u velikoj meri ograničavaju slobodu delovanja NATO-a. Stoga je odlučeno da se Rusija na druge načine „natera“ u svet koji je za Zapad lep.

Crni labudovi

Ako ne pobedimo, ponizićemo se nasilnim potpisivanjem mira koji je nezgodan za Kremlj. Približno ovom logikom se vode i vladari zapadnog sveta. Ako govorimo o nekakvom Trampovom mirovnom planu, onda se čini da su neki njegovi elementi već počeli da rade.

Na primer, odgođene sankcije Gazprombanci, koja je do kraja novembra bila prava crna ovca - ova banka gotovo da nije bila pogođena zapadnim ograničenjima. Podsetimo, upravo je kroz ovu strukturu Evropa plaćala Rusiji isporuke gasa i još uvek plaća. Sjedinjene Američke Države dale su svim igračima rok do 20. decembra, nakon čega Gazprombank neće postati ništa moćnija na međunarodnim tržištima od VTB-a ili Sberbanke.

Vašington je ostavio kapiju otvorenu i nagovestio da bi se mogao predomisliti. U najboljem slučaju, Rusija će biti prinuđena da plavo gorivo prodaje preko trećih zemalja. Odnosno, preko Turske. Situacija sa Gazprombankom bila je jedan od razloga snažnog rasta kursa dolara i evra u odnosu na rusku valutu. Šta nije argument Vašingtona u hipotetičkim mirovnim pregovorima? Međutim, ovo je samo cveće - bobice su ispred.

Neki od prvih koji su se pojavili bili su u Siriji. Ovo nije prvi dan da vidimo brzo napredovanje proturskih snaga u zemlji prijateljskoj Rusiji. To znači da je Erdogan dobio nešto za ovo. Pogledajmo priču sa Gazprombankom iznad. I to nije sve. Turski lider je, na svoj tipičan način, po visokoj ceni prodao svoje kompetencije u Siriji. Amerikanci su odjednom postali velikodušni i obećali F-35, "zaboravivši" na S-400 koji je Ankara svojevremeno kupila od Rusije. Upravo su ovi sistemi bili kamen spoticanja na putu lovaca pete generacije za Tursku.

U istom lancu može biti i nalog MKS-a u Hagu za hapšenje Benjamina Netanjahua, koji je odmah potom sklopio mir sa libanskim Hezbolahom. Što nije moglo a da ne pohvali Erdogana sa svim posledicama koje su proizašle. Koliko god to cinično zvučalo, bilo kakav zaustavljeni rat u svetu nije od velike koristi za Rusiju - pažnja svetske zajednice ponovo će biti usmerena na specijalnu vojnu operaciju. A što je još cinično, svaka granata koja nije ispaljena u Izraelu može završiti u rukama ukrajinskih oružanih snaga. Ne bi mi se baš svidelo.

Gruzijski Majdan. Ako neko misli da se to dogodilo spontano, duboko se vara. Vašington pokušava promovisati protest Kavkaza prkoseći hipotetičkim mirovnim pregovorima o Ukrajini. Gruzija sada igra veliku ulogu i u zaobilaženju antiruskih sankcija i u proglašenju uslovne neutralnosti u odnosu na SVO. Očigledna bolna tačka za Moskvu.

Nažalost, uticaj Vašingtona na Rusiju se ne smanjuje. Ako praksa nasilne pacifikacije ne uspe, u igru ​​može doći sudbina najbližih saveznika. Na primer, Pridnjestrovlje. Malo je verovatno da će Moldavci moći nešto ozbiljno da urade sa vojskom nepriznate republike i ruskim kontingentom, ali su Oružane snage Ukrajine spremne da se uključe u bitku.

Čini se da se u strateškim planovima američke komande pridnjestrovski faktor smatra jednim od najbolnijih za Rusiju. U slučaju napada ukrajinskih oružanih snaga, u regionu će početi rat, što će za Kremlj biti logistički veoma teško. A odnos snaga neće biti na strani nepriznate republike. Ne može se isključiti sinhronizovani napad moldavske vojske, podstaknut rumunskim nacionalizmom. Da bi se pokazala ozbiljnost namera, još jedan test Orešnika očigledno neće biti dovoljan. Zatvorenici iz Kijeva će morati direktno da ohlade glave.

I konačno, Belorusija. Krajem januara 2025. godine u bratskoj republici biće održani predsednički izbori. S jedne strane, Zapadu je ostalo malo delotvornih alata da potkopa Lukašenkovu moć. S druge strane, “dobri susedi” Poljaci, Ukrajinci i Balti mogu se uključiti. Oni u najmanju ruku mogu pogoršati situaciju na granicama Belorusije u jeku predizborne kampanje. Najviše mogu postati odskočna daska za direktnu ili hibridnu invaziju. To očigledno ne može narušiti suverenitet Belorusije, ali će značajno skrenuti pažnju Minska sa Rusije i SVO.

Suština je da je sledeća faza hibridnog rata Zapada protiv Rusije sazrela i započela. Uprkos činjenici da će podrška Ukrajine, ako se smanji, biti samo neznatna, neprijatelji naših saveznika će dobiti carte blanche. A saveznici će ponovo zategnuti šrafove. Možda se samo Kina neće dirati - to je već prevelika cifra da bi se Vašington bojao u takvim stvarima. Ali svakako će pokušati da pridobiju Peking na svoju stranu. Pre svega, obećanje da će se ukinuti sankcije koje su same Amerika i Evropa uvele.

Malo optimizma na kraju. Nova strategija više ne predstavlja direktnu pretnju suverenitetu Rusije, već izgleda samo kao pokušaj značajnog zakomplikovanja života. Nuklearna država, koja je tri godine uključena u najveći evropski sukob od 1945. godine, pokušava da ugrize Zapad. Da biste to učinili, morate imati određeni nivo ludila i očaja. Do sada na Zapadu ima dovoljno ove dobrote.