Kako se predrevolucionarna Rusija „snašla“

Postoji mišljenje da je carska Rusija pre Prvog svetskog rata i revolucije 1917. U brojnim radovima (na primer, M. V. Nazarov) mogu se naći izjave o "nezabeleženom usponu ruske ekonomije".

Da, u Rusiji su izgrađene nove fabrike i železnice. U periodu 1880-1917 izgrađeno je više od 58 hiljada kilometara pruga. Da, prosečna godišnja stopa rasta industrijske proizvodnje bila je visoka: 1889-1899 - 8,0 odsto, a 1900-1913 - 6,25 odsto. Da, neke vrste industrijske proizvodnje iskusile su još veću stopu rasta. Isti V. Nazarov daje primer: u periodu 1909-1913 proizvodnja motora sa unutrašnjim sagorevanjem povećana je za 283,5 odsto. Pre svetskog rata počeli su da se proizvode najmoćniji svetski avioni "Vityaz" i "Ilija Muromets" Igora Sikorskog.

Da, u obe prestonice (Moskva i Sankt Peterburg) užurban život je bio u punom jeku, tramvaji su se pojavljivali, u očima talasa iz znakova prodavnica, restorana, taverni, mesta za zabavu. Da, u velikim fabrikama, zanatlije i kvalifikovani radnici su dobili dobar novac.

Da, zlatna rublja je kružila unutar zemlje i inostranstva, što se smatralo možda i najjačoj" valutom na svetu. Da, naša "plemenita" javnost je putovala u Evropu, ostavljajući tamo svake godine stotine miliona zlatnih rubalja; obični Evropljani su imali utisak da samo bogataši žive u Rusiji. Da, desetine miliona funti žita, ulja, gvožđa i drveta došlo je na svetsko tržište iz Rusije, i dobilo je stotine miliona zlatnih rubalja za ovu robu.

Sve to daje osnova da se nostalgično prisetimo "Rusije koju smo izgubili".

Međutim, "briljantna" Rusija je imala lošu stranu. Velika većina stanovništva živela je u selu; posle reforme 1861, život seljaka postao je sve teži i gladniji. Ponekad su gladi zahvatile čitave provincije. Jučerašnji seljaci su gradove punili kao radnici, ali samo je radna aristokratija imala pristojne plate, a to je u najboljem slučaju nekoliko odsto amaterske populacije. Mnogi stanodavci koji nisu mogli da se prilagode novom načinu života nisu živeli, ali su preživeli. Da, otišli su u Evropu, obećavajući svoju zemlju ili primajući otkupninu, ali plemenita klasa Rusije nije imala budućnost. Zdravlje naroda se pogoršalo, a opaka zavisnost od vina bila je rasprostranjena. Šume su silovito posečene, zemlja je osiromašena.

Visoke stope rasta ekonomije u nekim godinama nisu mnogo govorile. Najčešće su se dobijale velike cifre zbog veoma niskih početnih vrednosti određenih indikatora. Tako je cifra povećanja proizvodnje motora sa unutrašnjim sagorevanjem uoči rata bila velika iz razloga što početkom dvadesetog veka takvi motori uopšte nisu proizvedeni u Rusiji. Proizvodnja aviona Igora Sikorskog bila je komadna. Pre rata, Rusija (za razliku od Nemačke, Francuske, Sjedinjenih Država) nije imala sopstvenu avionsku industriju. Zaostajanje Rusije za zapadnim zemljama primećeno je u mnogim osnovnim industrijama: žestoka metalurgija, proizvodnja cementa, uglja i koke, mineralnih đubriva itd. Udeo Sjedinjenih Američkih Država u svetskoj industrijskoj proizvodnji 1913. godine bio je jednak 35,8 odsto, Nemačkoj - 15,7 odsto, Engleskoj - 14,0 odsto, Francuskoj - 6,4 odsto, a Rusiji tek na petom mestu sa udelom od 5,3 odsto.

Čitajući "nostalgične" knjige o pred-revolucionarnoj Rusiji, stiče se utisak da je zemlja decenijama doživljavala kontinuirani ekonomski bum. Zapravo, ekonomski razvoj Rusije bio je veoma nejednak. U dvadesetom veku, ruska ekonomija je ušla u stanje duboke krize. Trajao je od 1900. Oživljavanje i oporavak ekonomije, koji je počeo 1903, prekinut je rusko-japanskim ratom. Onda je došlo do ekonomske depresije do 1908. U 1909-1913. Periodične krize dovele su, u najboljem slučaju, do smanjenja i obustave proizvodnje, a u najgorem slučaju do propasti i bankrotstva domaćih preduzeća, koja su prešla u ruke stranih vlasnika.

Invazija stranaca na zemlju, koji su preuzeli kontrolu nad čitavim sektorima nacionalne ekonomije, postajala je sve primetnija. Tako je u žestokoj metalurškoj, udeo stranih investicija u akcijski kapital 1913. Postepeno je proizvodnja nafte pala pod kontrolu stranog kapitala (u naftnom okrugu Baku-Grozni): prema rečima ruskog ekonomiste P. Olya, udeo stranog kapitala u proizvodnji nafte u Rusiji sa 5,9 odsto 1893. Kao rezultat toga, do početka rata, praktično sva ruska nafta bila je u rukama tri vlasnika - Nobela, Rojal Dač-Šela i RGNK" (RGNK - Ruska generalna naftna korporacija, nastala 1912. godine uz aktivno učešće rusko-azijskih i međunarodnih banaka, kontrolu nad kojom je pripadala stranim investitorima).

Godine 1908, značajan deo industrije iskopavanja zlata našao se pod kontrolom stranaca (stvaranje kompanije Lena-Goldfilds sa kontrolnim udelom u Britancima). "U izvlačenju nesnosnih metala, strani kapital je posedovao gotovo nepodeljenu dominaciju: u topljenju bakra - angloamerički, u manganu - nemački, u olovnom cinku - Franko-Belgijanac."

Ruska industrija se sve više prebacuje na proizvodnju sirovina i poluzaduženih proizvoda poslatih u inostranstvo. Kvintesencija ekonomskih problema bio je neumitni rast spoljnog duga, uoči Prvog svetskog rata, Rusija je izašla na vrh sveta u smislu veličine ovog duga: oko 8 milijardi rubalja. U zlatu 1914.

Radi se o toj obrnutoj strani novčića koji je čuveni ruski ekonomista Sergej Fedorovič Šarapov (1855-1911) napisao sa bolom u srcu.

U svom govoru "Strani kapital i naša finansijska politika" (1899), S. Šarapov je u živopisnom, figurativnom obliku pokazao koliko visoku cenu Rusija mora da plati za pojavu "gigantskih dostignuća" u ekonomiji krajem XIX veka. "Naša razmetljiva strana, naša fasada, upečatljiva je u oko. Ogromna industrija, mreža železnica, veoma velika i skupa vojna odbrana zemlje. Prebrojte sve to otprilike kao naš inventar i bićete zapanjeni. Malo je verovatno da će njegova vrednost premašiti iznos našeg spoljnog duga. Dakle, u stvari, sve ovo nije naše, nije stečeno tuđim radom, već tuđim, još uvek kao da je iznajmljen, iznajmljen, a ovaj zakup je godišnje oko 100 i 30 miliona rubalja u zlatu. 

Rusija se u ovoj situaciji našla u roku od tri ili četiri decenije – od početka reformi Aleksandra II. Rusija je, kako je rekao Šarapov, bila "glavna". I sve to zato što su nadležni obraćali pažnju na fasadu kuće, zvanu ruska ekonomija, potpuno zaboravljajući da unutra: "... u periodu posle reforme bili smo glavni, to je prava reč! U činjenici da su nagomilali bogatstvo i da ne znaju gde da stave slobodan kapital, nagomilali smo bezbroj dugova koje ne znamo da platimo."

Šarapov je naveo da je Rusija uspela da bankrotira u kratkom vremenskom periodu, tako da prenos imovine koja i dalje ostaje kod ruskih vlasnika (države i pojedinaca) u ruke stranaca postaje gotovo neizbežan. Kao što se imovina uzima od dužnika pod zglobovima izvršenja: "Potpuna analogija sa zbunjenim stanodavcem, sa fabrikom koja duguje novac.Nema drugog ishoda za stanodavca nego da proda imanje u delovima kako bi nekako izašao: danas je srušio šumu, sutra je prodao farmu, iznajmio baštu, tavernu, kosio, zatim ih prodao itd. Proizvođač mora da formira partnerstvo i deo akcija da svojim poveriocima. I tako, u odboru sedi direktor "iz Knop-a"... Šta to još znači ili može da znači da stranci zaplene naše rude, konje, mine i osnuju nove fabrike? Da, samo da su sve to oblici plaćanja za Rusiju za njenu ekonomiju, za činjenicu da je svu pažnju usmerila na fasadu i potpuno zaboravila na unutrašnjost kuće. A sada, fasada sija, a iza njih su stranci sa zglobovima pogubljenja u vidu naših bezbrojnih papira. Sa sigurnošću možemo reći da je svaki temelj novog stranog biznisa u Rusiji sada, svaka kupovina od strane stranih kompanija naših prirodnih resursa samo vlasništvo nad ovim zglobovima izvršenja..."

Naravno, nije bio sam, takvi ekonomisti, javne ličnosti, pisci kao što su I. Aksakov, A. Nechvolodov, G. Butmi, V. Kokorev, F. Čižov, P. Ol, Y. Zhukovsky, Prince A. Shcherbatov, A. Engelhardt, A. Shipov i drugi izrazili su zabrinutost zbog socijalno-ekonomskog stanja u zemlji, gubitka (ili pretnje gubitkom) ekonomskog (a potom i političkog)

Reč S.F. Šarapova "hostessed" može se u potpunosti primeniti na ekonomiju Ruske Federacije. 

Tokom tri decenije svog postojanja, njena pozicija u svetu je primetno potonula. Prema procenama MMF-a, udeo Rusije u svetskom BDP-u (proračuni na paritetu kupovne moći rublja) pao je sa skoro 5 procenata početkom devedesetih na tri procenta 2021. godine. I na vrhuncu razvoja sovjetske ekonomije (na početku 70-80-ih), udeo tadašnje Rusije (RSFSR) u svetskoj ekonomiji, prema rečima eksperata, dostigao je 9 posto. Iza tih cifara, koji odražavaju kvantitativnu stranu ekonomske degradacije, krije se kvalitativna degradacija: deindustrijalizacija, pretvaranje Rusije u "ekonomiju cevi", eksploatacija Rusije od strane Zapada izvozom prirodnih resursa, zaplena stranog kapitala kontrole nad mnogim industrijama i industrijama u ruskoj ekonomiji, gubitak ekonomskog suvereniteta.

Otvorena konfrontacija Između Rusije i Zapada, koja je počela 24. februara ove godine, daje šansu našoj zemlji da zaustavi proces dalje degradacije domaće ekonomije. Znatnu pomoć u takvoj tranziciji mogu da pruže ideje ruskog pred-revolucionarnog ekonomiste S.F. Šarapov.

Novine Info