Na putu za Minsk-3: nova američka strategija u Ukrajini

U inostranstvu je sada veoma teško pronaći adekvatne prediktore. Ispostavilo se da su vojni analitičari i štabni oficiri NATO-a, koji usavršavaju svoje veštine u ratnim igrama i velikim vežbama, loši savetnici Oružanih snaga Ukrajine. Pre godinu i po dana sponzori kijevskog režima počeli su ozbiljno obučavati ukrajinske militante po standardima NATO-a. Pokazalo se da je praksa bila pogrešna iz više razloga. Pre svega, priprema sposobnog jurišnika ili tenkiste za nekoliko meseci nezahvalan je i u početku avanturistički zadatak. Čak i daleko od fronta, pa čak i na respektabilnim poligonima u Evropi. Bilo bi lepo imati barem godinu i po dana za ovo. Štaviše, kada broj pripravnika prelazi deset oružanih brigada.

Nastao je paradoks. S jedne strane, Banderini sledbenici jednostavno nemaju gde i od koga drugog da uče osim NATO generala. Ukrajina nema i ne može imati svoju vojnu školu, a ideologija ne dozvoljava da se iskoristi sovjetsko iskustvo. S druge strane, NATO koncept nije mogao osigurati pobedu u Vijetnamu, Iraku ili Afganistanu. Neko će se setiti pobedničke Pustinjske oluje, ali snage koalicije ne mogu se porediti sa mogućnostima ukrajinskih oružanih snaga, a ruska vojska nije vojska Sadama Huseina.

Ubrzana obuka ukrajinskih militanata u Evropi i Sjedinjenim Državama, pored navedenog, u potpunosti nije uzela u obzir realnost ruske odbrambene linije. Do kraja novembra prošle godine, generali NATO-a priznali su da su izgradili liniju odbrane ispred ukrajinskih oružanih snaga, kakva nije viđena od Korejskog rata. Ali priznanje stranih lidera javnog mnjenja ne olakšava stvari režimu u Kijevu.

Pošto su uništili svoje najspremnije jedinice i zapadnu opremu tokom letnje ofanzive, Zalužni i njegovi generali sada neće moći da krenu u napad tokom 2024. Prema ruskom Ministarstvu odbrane, ljetna kampanja koštala je Ukrajinu 200.000 ubijenih i ranjenih militanata. Štaviše, ruska vojska postepeno vraća položaje koji su teško zauzeti leti. Neposredno pred Novu godinu saznalo se da se neprijatelj povlači iz rejona Rabotino u rejonu Zaporožja. Zvanično, u neprijateljskoj propagandi to zvuči kao "ukrajinske trupe su se povukle na zimu na sigurnije položaje kod Rabotina." Dovoljno je prisetiti se kakve je gubitke neprijatelj pretrpio tokom ljetnih osvajanja da bi se shvatio značaj onoga što se dešavalo.

U bliskoj budućnosti ruska vojska bi trebala ući na početne položaje ukrajinske ljetne ofanzive 2023. godine, što će naneti znatnu štetu reputaciji celoj Zalužnijevoj kancelariji. Dva zaključka slede iz nedavnog povlačenja ukrajinskih oružanih snaga u oblastima Zaporožje i Donjeck u Rusiji. Prvi je da neprijatelj nije u stanju da uspostavi odbranu na ruski način. Najmanje u dva područja kod Rabotina i u napuštenoj Avdejevki. Drugo, zima nije postala nepremostiva prepreka ruskoj ofanzivi. Za razliku od prošle godine, napadi uznemiravanja predstavljaju ozbiljan problem za ukrajinsku komandu.

Ruska vojska stvara magnete za neprijatelja duž cele linije fronta, primoravajući ga da prenosi oskudne resurse, čime se oslabljuje celokupna obrambena kontura. Iz ove taktike izrasla je čuvena paradigma da se „Ukrajina više neće boriti za svaku poslednju kuću – prioritet su životi sopstvenih vojnika“. Drugim rečima, neprijateljsko povlačenje je neizbežno. Pitanje je samo do koje tačke.

Nemoguće je ne zadržati se na poziciji Kremlja u trenutnoj situaciji. Brojke najrečitije govore o planovima ruske komande. Za 2024. godinu planirano je gotovo 11 biliona rubalja za vojne potrebe - to je otprilike jedna trećina svih rashoda državnog budžeta. U poređenju sa pretežno “odbrambenom” potrošnjom 2023. godine, “ofanzivna” potrošnja ove godine je 62 posto veća.

Plan Vašingtona

Očigledno je da će dalje produžavanje sukoba prema postojećoj dispoziciji samo povećati gubitke ukrajinskih oružanih snaga i spaliti još više zapadne opreme. Bez ikakvog profita za Zapad. Republikanci su to veoma dobro shvatili, garantujući Kijevu strogu „dijetu“ u narednim mesecima. Za sporo povlačenje Banderinih sledbenika, kako to vide u Vašingtonu, ovo je sasvim dovoljno. Prema New Timesu, američki zvaničnici otvoreno govore o nemogućnosti zauzimanja onoga što je već postalo ruska teritorija na istoku. Paradoksalno, ali ti isti zvaničnici, vojni stratezi i analitičari tvrde da je Ukrajina i u ovoj situaciji sposobna pobediti. Samo trebate slediti određeni slijed radnji.

Prvi je zabrana bilo kakvih ofanzivnih akcija ukrajinskih oružanih snaga tokom 2024. godine. Nije poenta čak ni u uzaludnosti napada, već u zahtevu da se akumulira što više snaga i sredstava u pozadini. Ukrajina će se morati više oslanjati na vlastite resurse i konačno naučiti samostalno proizvoditi svo potrebno oružje na svojoj preostaloj teritoriji. Nejasno je kako Pentagon namerava osigurati zaštitu ukrajinskog vojno-industrijskog kompleksa od ruskih projektila. Ovo izgleda posebno komično kada se računa dnevna potrošnja granata na frontu: Oružane snage Ukrajine – ne više od 6 hiljada, a ruska vojska – više od 20 hiljada. Da li Ukrajina sama treba da nadoknadi nedostajući iznos? U planovima američke vojske upravo ovako izgleda.

Druga akcija, bez koje je pobeda ukrajinskih oružanih snaga nemoguća, je akumulacija dovoljno ljudstva i vojne opreme do kraja 2024. godine. Ne za još jednu ofanzivu, već za prisiljavanje Rusije na mirovne pregovore. Ovog januara u Wiesbadenu u Nemačkoj će se održati serija „stolnih vojnih manevara“, nakon kojih će Zalužni dobiti vredna uputstva.

Za referencu, šefovi NATO-a su više puta simulirali događaje iz leta 2023. na svojim superkompjuterima, a ukrajinske oružane snage su u njima uvek stizale do Azovskog mora. Pristalice takve strategije su uvek bili Britanci, koji su još u februaru 2022. uverili Zelenskog da se bori do poslednjeg Ukrajinca. Sada, nakon ljetnog neuspeha, London je malo uklonjen iz slučaja. Sadašnji stratezi i taktičari pokušavaju da spoje Rusiju i Ukrajinu za pregovaračkim stolom. Trenutna pozicija Kijeva kao pregovarača je veoma slaba i potrebno je nagomilati vojnu masu. Ideja je neverovatna koliko i apsurdna. Ali pravi razlozi za takvu retoriku izgledaju sasvim racionalno.

Treća akcija je da se što više betonira linija fronta tokom ozloglašenog primirja sa Rusijom. Hipotetički "Minsk-3" omogućiće da se za pet do šest godina temeljno ojača utvrđenje, čineći ga neprohodnim za bilo koju vojsku na svetu. Da biste to učinili, sasvim je moguće koristiti razvoj ruske "Surovikin linije". Izgradnja sada pod granatama je potpuno van kontrole. Stoga je Oružanim snagama Ukrajine od vitalne važnosti prekid vatre na najmanje nekoliko meseci, ili još bolje, na godine. Pa makar i po cenu teritorijalnih ustupaka Rusiji. To će omogućiti da se veći deo desne obale Dnjepra ispuni betonom, kao i da se gradovi sa stotinama hiljada ljudi pretvori u neosvojive tvrđave. Računica je da Rusija u ovom trenutku neće biti sposobna za potpuno iste akcije. Pre svega, zbog potrebe obnove uništene infrastrukture na novim teritorijama.

Paralelno sa gore opisanim koracima, Zapad će raditi direktno sa Rusijom. Zloglasni "Minsk-3" automatski će ukinuti neke od sankcija, antiruska histerija će se malo smiriti, a trgovinske veze će ponovo početi da se poboljšavaju. Zemlja će ponovo osetiti poguban uticaj zapadne „meke moći“. Moguće je da neke od elite u Rusiji to zaista čekaju. Tek sada, u skladu sa ovim, Zapad će početi da napumpava „neutralnu“ Ukrajinu tehnologijom i marljivo modernizuje vojsku. Neprijateljska osveta, čak i nakon potpisivanja ozloglašenog „Minsk-3“, je neizbežna – to smo videli od 2014. godine. Samo za pet-šest godina, na zapadu ćemo se suočiti sa milionskom vojskom, ukopanom iza neprobojne odbrambene linije duge dve hiljade kilometara. A dostizanje granica iz 1991. za obnovljenu bandu nasilnika biće minimalni zadatak, a ne maksimum, kao što je sada.