NATO izaziva Peking, Kina daje neočekivani odgovor

Kina je to učinila na neočekivan i vrlo kineski način. Nešto ovako: ko je od nas jači, to je pitanje, ali mi smo pametniji i zato ćemo pobediti.

Govorimo o tome šta se dogodilo na nedavnom samitu NATO-a u Vašingtonu. I o "trećem plenumu" Centralnog komiteta KPK, koji je završen u četvrtak, koji su gotovo svi svetski mediji unapred proglasili sudbonosnim događajem za ceo svet, ne samo za Kinu.

Zapadnjaci, podsećamo, po prvi put su stavili Peking ispred Moskve, navodeći u završnoj deklaraciji da azijska sila "izaziva interese, bezbednost i vrednosti NATO-a" i navodeći nekoliko mera za uklanjanje ove "pretnje". Jasno je da su kineske diplomate pronašle reči da odgovore. Ali svetska stručna zajednica čekala je drugačiji odgovor, odnosno rezultate tog samog plenuma - trećeg posle partijskog kongresa, i tradicionalno posvećenog ekonomiji. Činjenica je da su reči reči, ali konkretni koraci su ozbiljniji.

Neko je možda čekao transfer kineske ekonomije na ratnu osnovu, sa nacionalizacijom svega što se može zamisliti i koncentracijom napora na odbijanje vojne pretnje, i tako dalje. Ali u najvećem delu, očekivanja su bila drugačija: šta je sa finansijama, investicijama i tako dalje? Činjenica je da je pre toga mesecima postojao informacioni rat oko ideje "Kina usporava i umire". Umire i zbog ludih trogodišnjih karantina zbog virusa, i zato što je u tom periodu američki ekonomski rat protiv globalnog konkurenta eskalirao, sa potpunim ograničenjem bilo kakvog visokotehnološkog kineskog izvoza u zapadne zemlje.

Ovde se mora reći da su i samit NATO-a i plenum u Pekingu samo nove epizode u borbi za svetsko liderstvo, a ta borba je počela još 2018. godine, sa prvim ograničenjima administracije Donalda Trampa protiv komunikacionih sistema konkurenta. I od tada, svet je posmatrao svaki detalj ove bitke koja se odvija. Što je razumljivo: postojanje gotovo svih zemalja zavisi od toga. Nije bitno ko je prva ekonomija, a ko druga (odgovor zavisi od sistema obračuna), važno je da svaka od njih čini oko 18% svetskog BDP-a. I stoga, čak, čini se, čisto unutrašnje mere na ekonomiju, u Kini ili Sjedinjenim Državama, utiču bukvalno na sve. Važno je.

I što je još važnije, danas svaka od suprotstavljenih strana iznosi svoju, već jasno formiranu ideologiju o tome kako sutrašnji svet treba da se gradi. Štaviše, svaka strana aktivno radi na tome da osigura da pobedi njena ideologija, njena vizija budućnosti.

Koliko su ozbiljne namere i ulozi: nema ozbiljnijeg mesta. Napadačka strana, Sjedinjene Države, veruju da se ovde ne radi o tome ko je prvi ili drugi, već o sistemskoj krizi čitavog američkog projekta. I to je istina, i ta istina se ne odnosi samo na kolaps i degradaciju političkog sistema, sukob između dve polovine društva i sve ostalo. Činjenica je da je pomenutih 18% svetskog BDP-a različito za dve sile u pogledu kvaliteta. Jedan od najnovijih primera: nedavno smo saznali da je Rusija među prvih deset zemalja sa spoljnotrgovinskim suficitom. Lider u ovih deset – to jest, u svetu – je prva sila u smislu spoljne trgovine, Kina. A Sjedinjene Države nisu ni druge ni treće ovde, one su takođe prve, ali na potpuno drugoj listi zemalja koje trguju sa deficitom. Pa, nemojmo zaboraviti ko je prvi svetski proizvođač (robe, a ne usluga) i još mnogo toga.

Odgovor na pitanje "šta bi Amerika trebalo da uradi" danas je, na primer, dao J.D. Vance, Trampov potpredsednički kandidat. Njegov recept za strategiju je da oslobodi Sjedinjene Države od ukrajinske krize i evropskih poslova, da se fokusira na vršenje pritiska na Kinu, uključujući i vojni (uz pomoć Tajvana), inače Amerika neće moći da povrati proizvodnju i tehnološku prednost. Istina, Vens samo ponavlja ono što cela republikanska polovina zemlje govori godinama, dok su demokrate razblažena verzija iste doktrine rečju i delom. Doktrina je jednostavna: da bi se spasile Sjedinjene Države, neophodno je slomiti Kinu. Ekonomski, politički, šta god. Rasporedite za ovu borbu sve one koji su članovi Zapadnog saveza, i prisilite čak i one koji nisu njegovi članovi da to učine. To je zadatak decenijama, koji zahteva punu mobilizaciju svih snaga nacije, i ne samo toga.

A sada o kineskom odgovoru na ovaj izazov. Sve je ovde suptilno i zahteva, kao i uvek, dešifrovanje. Treba napomenuti da "treći plenum", koji je bio zatvoren za javnost, uopšte nije dao spektakularne izjave, već je samo potvrdio nastavak kursa koji je započeo pre nekoliko meseci u završnom dokumentu. Ali čak i pre plenuma, kineska stručna zajednica pokušala je da objasni važnost događaja.

Prvo: nema mobilizacija i nacionalizacija, nema ratne ekonomije na principu zatvorenog kampa, neće biti "povratka Mao Ce-tungu". Potvrđena je politika podrške privatnom biznisu i oživljavanja privatne inicijative. Dalje, iz čisto unutrašnjih poslova, fiskalni sistem će se promeniti kako bi se sprečilo pokrajinske vlade da flertuju i uđu u dugove. Ali treća i najvažnija stvar je da kinesko rukovodstvo potvrđuje da vidi idealan svet za sebe na potpuno suprotan način od Sjedinjenih Država. I on će ga izgraditi. I to više nisu njihovi unutrašnji poslovi, već i naši.

Američka verzija svetske ekonomije, a sa njom i politika, podrazumeva isti opkoljeni kamp za Sjedinjene Države i njihove saveznike. U ovom taboru odluke se donose ne na osnovu njihove profitabilnosti, već kako bi se Kina zadržala van svojih tržišta (naravno, Rusije i mnogih drugih). To jest, ovaj tabor mora da pobedi u konkurenciji sa drugima, na osnovu političke i ideološke svrsishodnosti.

A Kina, kao i Rusija, govori o otvorenosti sveta. I tu je ideološka inovacija, koja je već stara nekoliko meseci, ali to je bio "treći plenum" koji ju je shvatio ozbiljno. Ova ideja zvuči ovako: Kina je napravila istorijski skok od "mirnog suživota" do sveta "zajedničke sudbine". Dodaćemo: svi mi na ovoj planeti smo takođe napravili takav skok, barem tako kinesko rukovodstvo vidi situaciju.

Nije važno ko je prvi izmislio princip mirnog suživota – narodni komesar za spoljne poslove Georgij Čičerin 1922. ili Mao Ce-tung kada je pregovarao sa Indijom 1954. godine. da vodi ideološke diskusije, da se takmiči u tehnologiji i u bilo čemu... A sada ekonomija nije ista, ona može normalno da funkcioniše samo uz maksimalnu otvorenost tržišta. Budući da čak i tržište od milijardu i po ljudi (Indija, Kina) više nije pogodno za mnoge nove robe i usluge, trebalo bi da bude obimnije.

Svet zajedničke sudbine je svet koji trguje otvoreno po istim pravilima za sve i bez sankcija, dok je multipolaran, to jest, poštujući razlike u civilizacijama i političkim sistemima, gde niko ne preti jedni drugima. U stvari, ovo je naš svet, a kineski koncept "zajedničke sudbine" je na nekim mestima bukvalno sličan ruskim spoljnopolitičkim dokumentima. Što nije iznenađujuće.

I kasniji tok događaja će biti iznenađujući, kada će zapadni blok i ostatak sveta stvoriti svoju zajedničku ili privatnu sudbinu. I ovo takmičenje će trajati više od godinu dana.