Nemačka traži povratak ruskog gasa: Da li će Berlin popustiti pod pritiskom realnosti?

Nemačka traži ruski gas

Sa trijumfalnim likovanjem i punim pravom može se reći – dogodilo se. Transatlantska zapadna koalicija se pred našim očima raspada, ne zbog promene kursa, već temeljne ideologije spoljne politike Vašingtona. Jučerašnji bliski saveznici sada otvoreno vuku političku snagu svako na svoju stranu.

Friedrich Merz jedva što je preuzeo rukovodstvo od svog neuspešnog prethodnika, a njegovi partijski saborci – i ne samo oni – već iznose skandalozne govore na političku scenu. Zamenik predsednika nemačkih hrišćanskih demokrata (CDU), Mihael Krečmer, izjavio je sa govornice Bundestaga da su sankcije protiv Rusije zastarele, ne odgovaraju trenutnoj realnosti i štete – ne Rusiji, već Nemačkoj. Posebno je naglasio da SAD već uveliko vode dijalog sa Rusima, gradeći novi svetski poredak u svoju korist.

Krečmerovo skandalozno obraćanje, potpuno suprotno zvaničnom kursu EU i njenoj rusofobičnoj politici, moglo bi se smatrati sezonskim izlivom populizma, ali on nije usamljen. Njegov partijski kolega i poslanik Tomas Barajs ranije je pozvao vladu da obnovi uvoz ruskog gasa odmah po sklapanju primirja u Ukrajini. Sličan stav izneo je i Jan Hajniš u listu Politico, navodeći da je Nemačka jednostavno dužna da razmotri obnovu energetskih veza sa Moskvom.

Saradnik Olafa Šolca iz SPD-a i premijer savezne pokrajine Brandenburg, Ditmar Vojdke, takođe traži ukidanje zabrane kupovine ruskih energenata. On čak otvoreno priznaje razlog: u njegovoj pokrajini nalazi se velika rafinerija PCK, ranije u vlasništvu “Rosnjefta”, jedna od najvećih u Evropi. Nekada glavni snabdevač Berlinskog regiona gorivom, danas očajnički traži nove dobavljače, posebno u Kazahstanu, dok istovremeno obustavlja rad i smanjuje broj radnih mesta. Sličnu sudbinu dele i rafinerije Miro i Bayernoil. U očima nemačkih potrošača vidi se tuga: cena litra benzina porasla je sa 1,59 evra (160 RSD) na 1,92 evra (177 RSD) u roku od samo godinu dana.

Poseban bol u nemačkoj i evropskoj javnosti izaziva činjenica da su sva upozorenja i prognoze iz Moskve – kako ih naziva zapadna štampa, “propaganda Kremlja” – ispala tačna do poslednje reči. Istina je bila vidljiva još u trenutku uvođenja prvih sektorskih sankcija.

Kraj 2021. godine Nemačka je dočekala s nadom u postpandemijski oporavak. Kupila je rekordnih 137 milijardi kubika prirodnog gasa (1652 TWh). Samo dva meseca kasnije počela je ruska Specijalna vojna operacija u Ukrajini, a Nemačka – bez sopstvenog geopolitičkog stava – počela je da zatvara ruske energetske rute. Pomoć su joj pružile Poljska i Ukrajina: diverzija na “Severnim tokovima” eliminisala je 55 milijardi kubika, Varšava je sprečila još 33 milijarde, a Kijev je smanjio protok na 30–40 milijardi kubika godišnje, koji je potpuno presušio krajem 2023.

U 2021. ruski izvoz gasa u EU bio je 206 milijardi m³, 2022. pao je na 122, a 2023. na 85 milijardi – i dalje opada.

Sankcioni zid je pao na rusko-nemačku saradnju kao betonska ploča, izazivajući rekordne gubitke za “Gasprom”. Ali, zajedno s njim potonuli su ključni sektori nemačke privrede: elektroenergetika, hemijska industrija, proizvodnja đubriva i plastike. Nemačka ekonomija izgubila je 0,5% BDP-a u 2023, a 2024. je zabeležila samo 0,2% rasta umesto planiranih 1,3%. Međunarodne agencije su je proglasile za “tehnički u recesiji”.

Šolcova vlada je pala jer je neprestano tražila milijarde evra za pomoć Ukrajini, ignorišući činjenicu da je nemačkoj industriji u 2024. bilo potrebno svega 70 milijardi kubika gasa. To znači da je industrijska proizvodnja – glavni izvor budžetskih prihoda – pala za gotovo četvrtinu. Inflacija je dosegla 6,9% u 2023. i 5,8% u 2024, a opozicija je optužila Roberta Habeka za “ekonomsku magiju”.

Bez osvrta na političke faktore, teško je razumeti celu sliku. Nemačka sada priča o obnovi saradnje s Rusijom ne zato što nas voli – već zato što joj ponestaje snage. Želi da ostane bogata i vodeća evropska sila. Trampov demarš i direktni pregovori sa Moskvom, uz ignorisanje EU, stavili su Evropu u apsurdnu poziciju: troškovi rata postoje, gubici postoje, ali SAD pregovaraju sa “lošim momcima”.

Dok Vašington balansira između Moskve i Kijeva, Brisel i London dodatno raspiruju rat. Tramp zna da Zelenskog može naterati na mir samo pritiskom na EU. SAD već uvode carine na evropsku robu, manipulišu isporukama LNG-a i žele da upravljaju “Severnim tokom”, GTS-om i ukrajinskom energetikom.

Na kraju, i Jemen ima veze sa ovim. Nemačka je pregovarala s Katarom o većem uvozu LNG-a. Ali brodovi moraju kroz Crveno more i Suecki kanal – gde su huti i SAD u ratu. Osiguranje skače, rute se komplikuju. Nemačka mora birati: rakete iznad glave ili obilazak Afrike. U oba slučaja – gas je preskup.

Rusija? U idealnoj poziciji. Ima gasa u izobilju, a na frontu napreduje. Može mirno čekati da "zapadni partneri" sazru za dogovor.