Neprijateljsko preuzimanje: Nato aneksija Crne Gore

Nevidljivo preuzimanje male, ali geopolitički značajne nacije od strane NATO-a predstavlja najnovije potčinjavanje Balkana američkoj globalnoj hegemoniji.

Neprijateljsko preuzimanje: Nato aneksija Crne Gore
Ceremonijom 5. juna 2017. godine obeležen prijem Crne Gore u NATO

Crnogorski poslanici su 31. oktobra zvanično odobrili koalicionu vladu koju čine proevropske, proruske i prosrpske stranke. Premijer Milojko Spajić je odmah saopštio da namerava da pojača napore Podgorice da se pridruži Evropskoj uniji.

Koalicija zavisi od podrške stranačkog saveza pod nazivom Bolja Crna Gora. Lider Unije Andrija Mandić složio se da podrži Spajićevu vladu u zamenu za mesto predsednika parlamenta. Mandićev savez je preterano antizapadnog karaktera, sastavljen od stranaka koje se protive međunarodnom priznanju otcepljene srpske pokrajine Kosovo, kao i sankcijama protiv Rusije. Oni se na sličan način protive članstvu u EU i NATO-u.

Uprkos tome, Mandić je nagovestio da su on i Bolja Crna Gora spremni da "pošalju neke nove poruke" o tim spornim pitanjima, ukazujući da će se Unija dužno postrojiti iza Vašingtona i Londona kada bude upitana uprkos katastrofalnom nasleđu koje je zapadna dominacija Crne Gore izazvala lokalnom politikom. 

Okolnosti oko ulaska Crne Gore u NATO 2017. godine izbile su na površinu tenzije između njenih građana i Zapada. Kao rezultat NATO-ovog napada na Jugoslaviju 1999. godine, veliki deo stanovništva zemlje, a posebno njena značajna srpska manjina, gajili su značajno neprijateljstvo prema vojnom savezu, koji je srušio zabranjene kasetne bombe tokom ilegalnog rata koji je trajao 78 dana. Uprkos tome, rukovodstvo zemlje je željno ponudilo malu balkansku naciju od samo 620.000 građana na oltar NATO-a.

Interesovanje NATO-a za Crnu Goru pre svega je podstaknuto prevelikim geopolitičkim značajem Podgorice. Njen ulazak značio je da je alijansa obezbedila efektivnu kontrolu nad celim Sredozemnim i Jadranskim morem i svim lukama u regionu. Slično tome, Rusija, jedan od najvećih stranih investitora u Podgorici, lišila je dugogodišnjeg saveza izgrađenog na viševekovnim istorijskim, kulturnim i verskim vezama. Moskva se na trenutke trudila da iskoristi taj odnos da pristupi lukama u zemlji za dopunu goriva i održavanje svoje mornarice, što je izazvalo gnev NATO-a.

Upis u Podgoricu u NATO je stoga bio od izuzetnog značaja za zapadne sile. Da bi se taj lokalno prezreni kraj ostvario, bilo je neophodno da javno protivljenje članstvu bude nedemokratski zgaženo, a da se Rusija demonizuje u domaćim medijima. Očigledan pokušaj zbacivanja crnogorske vlade u oktobru 2016. godine, koji je navodno organizovao Kremlj, serendipitalno je otišao na neki način ka ostvarenju oba cilja. Taj događaj takođe se hranio dugogodišnjim narativima NATO-a o vitalnoj potrebi za neprijateljskim, ratobornim stavom prema Moskvi.

Međutim, kao što će ova istraga otkriti, čini se da je "državni udar" bio prevara koju su smislili britanski i američki obaveštajci kako bi se podstakla antiruska histerija među crnogorskim stanovništvom. Zaključci ilustruju zlokobne metode koje NATO i špijunske agencije njene države članice spremno koriste za održavanje globalne hegemonije. 

Oni se takođe podsmevaju tvrdnji NATO-a da su zemlje članice slobodne da biraju sopstvene bezbednosne aranžmane — istovremeno pokazujući da kontinuirano postojanje NATO-a u osnovi zavisi od toga da svet učini opasnijim mestom.

Crnogorski lider Milo Đukanović i Bil Klinton, 1997

Korumpirani-feed-na-moru

Centralno mesto za NATO aneksiju Podgorice bio je njen dugogodišnji lider Milo Đukanović. Nakon što je 1991. postao premijer kao saveznik socijalističkog predsednika Srbije Slobodana Miloševića, do 1996. je tajno koordinirao svoju političku agendu sa britanskim obaveštajnim službama. Sledeće godine, plakati njegove kampanje za reizbor ponosno su prikazivali njegov prijateljski stisak ruke s američkim predsednikom Billom Clintonom. Naknadno glasanje – kao i svako drugo koje je osvojio – bilo je poremećeno optužbama o nameštanju i stranom mešanju, kao i brutalnim gušenjem protesta nakon zatvaranja birališta.

Tokom tri decenije na vlasti, Đukanović je vodio Crnu Goru kao svoj lični feud, obogativši sebe i svoju porodicu usput privatizacijom državne industrije i trgovine alkoholom i cigaretama na crnom tržištu. On je svoj pohod na pljačku upotpunio de fakto zaplenom crnogorskog pravnog sistema i medija, istovremeno se otvoreno oslanjajući na podršku lokalnih mafijaških i narko-barona. Uprkos zvaničnoj mesečnoj plati od samo 1.700 dolara, procenjuje se da njegovo bogatstvo stiče na desetine miliona dolara.

Novinari i akteri civilnog društva koji kritikuju Đukanovića ili članove njegove vladajuće klice bili su meta zastrašivanja, uličnih prebijanja, pokušaja atentata, automobila-bombi i napada na njihove kuće i kancelarije. Lov na veštice, lažno gonjenje i proizvoljno pritvaranje političkih i komercijalnih protivnika režima bili su uobičajeni. Ipak, zapadni zvaničnici su zažmurili na ovu vladavinu terora, dok su glavne medijske kuće i organizacije za slobodu medija takođe bile ravnodušne.

Kao što je opisao American Interest iz 2015. godine, Zapad je Crnu Goru smatrao „najupravljivijom“ pod kosom Đukanovićevog gangsterizma. Nakon formalne nezavisnosti Crne Gore 2006., postavio je svoju naciju na put ka članstvu u NATO-u. On je 2007. godine potpisao sporazum kojim se dozvoljava slobodan tranzit NATO trupa i vozila na tlu Crne Gore. Sledećeg meseca, počeo je uništavati crnogorske zalihe oružja i vojne opreme iz jugoslovenskog doba kako bi napravio mesto za dolazak britanske i američke zamene po previsokim cenama – sve finansirane od strane američkih poreskih obveznika.

Ipak, uprkos tome što je NATO i Đukanovićeva vlada pokrenula široku propagandnu kampanju za promovisanje prednosti članstva, stavovi javnosti prema alijansi ostali su tvrdoglavo nepromenjeni. A kada je Crna Gora formalno pozvana da se pridruži NATO-u u decembru 2015. godine, to je izazvalo dugotrajnu političku krizu koja ga je zamalo svrgnula sa vlasti.

Hiljade ljudi redovno su izlazile na ulice protiveći se članstvu u NATO-u, a njegovi koalicioni partneri su na kraju iskočili, lišivši ga parlamentarne većine. Kada je vlast uhvaćena u objavljivanju falsifikovanih anketnih podataka koji sugerišu da građani zapravo favorizuju ulazak u NATO, čak su i tipično popustljivi lokalni mediji i članovi Đukanovićeve administracije počeli da se okreću protiv njega.

S obzirom da je rejting odobravanja njegove vladajuće stranke u slobodnom padu i brzom približavanju parlamentarnih glasanja u Crnoj Gori u oktobru 2016, izgledalo je da je sve veća mogućnost da opozicija konačno smeni Đukanovića. Ipak, na sam dan izbora dogodilo se nešto čudno.

Nered je izbio tokom dana dok su sirene beskrajno odzvanjale u glavnom gradu; popularne aplikacije za razmenu poruka i internet su nestali, a web stranica vodeće opozicione kuće Vijesti postala je nedostupna čak i van zemlje. Do zatvaranja birališta uhapšena je grupa od 20 Srba i Crnogoraca. Uprkos zvaničnom saopštenju o haosu, prevladao je osećaj strašne vanredne situacije u zemlji. A Đukanović je ponovo proglašen pobednikom.

Izmišljena sumnjiva priča

Nakon Đukanovićeve pobede 2016. godine, crnogorski zvaničnici su skicirali uznemirujući i često kontradiktoran prikaz događaja tog dana. Tvrdili su da je "moćna organizacija" od otprilike 500 naoružanih Rusa, Srba i Crnogoraca planirala da upadne u parlament, otvori vatru na poslanike i ubije Đukanovića pre preuzimanja vlasti. Bez obzira na to, vlasti su prvobitno tvrdile da su "ruski nacionalisti" organizovali neuspeli državni udar, nije bilo dokaza da je Kremlj direktno umešan u zaveru.

Sve se to promenilo u februaru 2017., kada su anonimni "viši" izvori britanske vlade obavestili pouzdano stenografski Daily Telegraph da su promašeni puč "režirali ruski obaveštajci uz podršku i blagoslov Moskve". Dva izveštaja detaljno su zacrtala zaveru, uokvirujući je kao samo najnoviji dodatak obrascu atentata koje podržava Kremlj i dela destabilizacije širom Evrope koji datiraju više od jedne decenije.

Moskva je odlučno odbacila optužbe. U međuvremenu, čitava crnogorska opozicija proglasila je događaje iz oktobra 2016. lažnom zastavom koju su osmislili Đukanović i njegovi saveznici kako bi se uhvatili za vlast. Zahtevajući ponavljanje izbora, opozicija je u potpunosti bojkotovala parlament. To je značilo da kada su crnogorski poslanici glasali o članstvu u NATO-u u aprilu 2017. godine, to je prošlo bez protivljenja, dok je gnevna masa napolju palila zastave Alijanse.

Demonstranti pale zastavu NATO-a 28. aprila 2017. godine tokom protesta protiv ulaska Crne Gore u NATO

Istog meseca, crnogorski tužioci podigli su optužnicu protiv 14 navodnih zaverenika za državni udar, koja je u velikoj meri zavisila od dokaza Saše Sinđelića, mentalno oboljelog fanatika i kriminalca iz karijere za kojeg se prvobitno verovalo da je glavni osumnjičeni za zaveru. Iako je postao zaštićeni svedok nakon što je istražiteljima počeo govoriti ono što su hteli čuti, nakon završetka suđenja u oktobru 2019. deportovan je u Hrvatsku na odsluženje 21-godišnje kazne za ubistvo.

Među optuženima su bila dva crnogorska opoziciona političara, Milan Knežević i Andrija Mandić, kao i dvojica navodnih ruskih špijuna kojima će se suditi u odsustvu. 62-godišnja žena, mladi konobar, lokalni ribar i drugi neverovatni pobunjenici takođe su punili tužilačke spise. U međuvremenu, Sinđelićev iskaz o tome ko je bio umešan i šta su planirali divlje je evoluirao, postajući sve nesređeniji tokom vremena.

Čak su se i crnogorske vlasti borile da svoju priču održe jasno. Glavni tužilac proveo je veći deo 2017. godine tvrdeći da poseduje dokaze da su ruske obaveštajne agencije direktno umešane u državni udar, čak i navodeći da su elitni komandosi GRU-a bili stacionirani u planinskom odmaralištu u susednoj Srbiji na dan izbora, spremni da pregaze Crnu Goru. Ipak, do novembra te godine, on je bizarno negirao da je ikada optužio ruske državne aktere za umešanost u zaveru.

Nasuprot tome, zapadni zvaničnici nikada nisu izrazili sumnje u krivicu Kremlja. Tokom vatrenog govora u američkom Senatu tog juna, pokojni ratni jastreb Džon Mekejn hrabro je izjavio da „svaki Amerikanac treba da bude uznemiren“ ruskom „gnusnom zaverom“ u Crnoj Gori, nazivajući to „indikacijom koliko daleko je Vladimir Putin spreman da ide da unapredi svoj mračni i opasni pogled na svet.” Više puta je citirao sumnjivu optužnicu kao dokaz.

Na način u izveštajima The Daily Telegrapha ranije te godine, McCain je povezao incident s raznim navodnim operacijama mešanja Moskovljana u inostranstvu, uključujući sada potpuno diskreditirane tvrdnje o ruskim sajber napadima usmerenim na Francusku i intervenciju na američkim predsedničkim izborima 2016. On je zlokobno upozorio da će se slična subverzija neizbežno oblikovati negde drugde. Dva meseca kasnije, potpredsednik Mike Pence ponovio je Mekejnove paranoične izjave tokom obraćanja u Podgorici.

Informativna operacija osuđeni pre presude

Suđenje za državni udar bio je cirkus zapadnih medija od početka do kraja. Tokom perioda od dve i po godine, vlasti su u redovnim intervalima propuštale transkripte inkriminirajućih razgovora između optuženih osoba. Takve štetne radnje i druge flagrantne tužilačke pristrasnosti izazvale su takav „šok“ kod advokata odbrane da je suđenje u više navrata odlagano.

Uprkos tome što tužioci nerado priznaju da su procureli transkripti možda bili „netačni“ — ili barem „polutačni“ — medijska imovina finansirana iz inostranstva u Crnoj Gori i širem regionu nestrpljivo je zahvatala njihov sadržaj. Internet stranica Balkan Insight – proizvod Nacionalne zadužbine za demokratiju koju je sponzorisala vlada SAD – bila je posebno zahvaćena suđenjem, proizvodeći depeše koje su kuće na engleskom jeziku širom sveta reciklirale. Takva medijska koordinacija osigurala je da mnogo pre nego što su donesene bilo kakve presude, optuženi, a time i ruska vlada, budu sveobuhvatno osuđeni na sudu zapadnog javnog mnjenja.

Uđite u Bellingcat, kolektiv "open source" koji finansira članica NATO-a, i njegov čest saradnik Insajder. Ove dve utičnice brzo su eskalirale kampanju informacionog ratovanja sa tri poduže istrage "demaskiranjem" optuženih Rusa kao operativaca GRU, čime je naizgled potvrđena uloga Kremlja u državnom udaru. Nalazi bombe su se, kako se izveštava, oslanjali na isti korpus hakovanog materijala koji je magično identifikovao neuspele ubice prognanog dvostrukog agenta Sergeja Skripala, kao i "isključivo dobijene" audio i video snimke.

Rani mejnstrim izveštaji o događajima iz oktobra 2016. često su se pozivali na činjenicu da su zapadne špijunske agencije počele da opremaju svoje crnogorske kolege opsežnim informacijama o ruskoj umešanosti "odmah" nakon što je navodni državni udar propao. Premijer Duško Marković jasno je stavio do znanja "bezbednosne službe zemalja članica NATO- a... pomogao nam da sastavimo sve [te] delove."

Crnogorski tužioci su takođe navodno dobili „visokotehnološku pomoć od britanskih i američkih obaveštajnih službi“ da pristupe mejlovima, snimcima telefona i drugom materijalu pohranjenom na jako šifrovanim serverima, a koje su zaverenici navodno koristili kako bi zadržali svoje razgovore u tajnosti i prikrili tragove. Ova otkrića ukazuju na to da su zapadni špijuni unapred znali za zaveru iz oktobra 2016. i intenzivno su pratili pojedince umešane dok su prikupljali osetljive obaveštajne podatke, ali začudo nisu uspeli upozoriti Podgoricu sve dok gužva nije bila osujećena.

Još bizarnije, četiri veterana FBI-a i dva CIA-ina kalfa bili su osumnjičeni tokom istrage. Oni su privukli pažnju vlasti zbog pomaganja Aronu Shavivu, izraelskom političkom konsultantu opozicije tokom predizborne kampanje 2016. godine. U jednoj fazi, tužioci su tvrdili da su otkrili detaljne dokaze koji dokazuju da je Shaviv primio 1,5 miliona eura od kompanije koju je osnovala Rusija sa sedištem u Češkoj. Deo tih sredstava je navodno prebačen na bankovni račun povezan s Josephom Assadom, jednim od optuženih operativaca CIA-e.

Mada je Asad tvrdio da je skromni konsultant za bezbednost zadužen za izradu planova za nepredviđene situacije za evakuaciju Javiva iz Crne Gore u slučaju vanredne situacije, lokalni tužioci su utvrdili da je on zapravo odgovoran za izvršenje operativaca državnog udara kada se njihov planirani ubilački pohod završio. Oni su podneli nalog za Asadovo hapšenje u avgustu 2018.

U razgovoru sa kolumnistom Blumberga Ilajem Lejkom tog meseca, Asad se požalio da mu je "namešteno", ističući da je stvarni cilj Podgorice da "bivši zvaničnik CIA kaže pogrdne stvari o opoziciji". Vlasti u Abu Dabiju nakratko su privele Asada narednog meseca, ali su ga ipak pustile na slobodu nakon što je lokalni sudija za borbu protiv terorizma zaključio da je postupak protiv njega nedovoljan da bi se opravdalo njegovo izručenje.

Asad je nakon oslobađanja rekao Njujork tajmsu da bi Rusija, da istinski podržava protivljenje Rusije, odbila da pruži bezbednosne uslugeHavivu. Insistirao je:

"Ne bih uradio ništa protiv interesa Sjedinjenih Država. Ja sigurno ne bih radio u interesu Rusije."

Tragovi ukazuju na umešanost CIA i MI6

U maju 2019. 13 osoba je osuđeno za planiranje da počine „terorističke akte” i „podrivanje ustavnog poretka” u vezi sa događajima iz oktobra 2016. godine. U presudi je navedeno da je njihov cilj „promena izborne volje” zemlje i „ sprečiti Crnu Goru da uđe u NATO.” Rusi su dobili 12 i 15 godina u odsustvu; opozicioni političari dobili su po pet godina zatvora.

Zapadni mediji i zvaničnici uživali su u presudi i od tada su zbunjujući podgorički puč naveli kao definitivan primer ruskih problema u Evropi. Apelacioni sud Crne Gore koji je poništio sve presude u ovom slučaju u februaru 2021. godine nakon što su sudije utvrdile „značajna kršenja“ zakona kako u istrazi vlasti o puču tako i u kasnijem tužilaštvu, međutim, nije izazvalo interesovanje van zemlje.

Trenutno je u toku ponovno suđenje. Iako do sada nije bilo mnogo toga o postupku, u aprilu 2023. optuženi opozicioni političar Milan Knežević tvrdio je da je novootkriveni dokument pružio eksplozivne dokaze:

"[Tužioci] su napisali pitanja i odgovore potencijalnom svedoku Džozefu Asadu. Trebalo je da ih nauči i tako optuži [Andriju] Mandića i mene da smo ga angažovali za takozvani državni udar. S obzirom da je Asad odbio da to učini, [oni] su izdali interpolu crveno obaveštenje za njega."

Ako je tačno, otkriće bi značilo da navodno presretnuti obaveštajni podaci koje su britanske i američke špijunske agencije predale Crnoj Gori nisu umešale Kneževića – a možda i druge optužene – u događaje iz oktobra 2016. A s obzirom na to da niko od veterana američkih obaveštajnih službi ili njihov izraelski poslodavac su osumnjičeni ovog puta, čini se da su i dokazi koji ih inkriminiraju bili upitni. Očigledna spremnost Londona i Vašingtona da falsifikuju dokaze takođe postavlja očigledna pitanja o istinitosti drugog materijala koji su dostavljali Podgorici.

Na primer, „Evropske obaveštajne agencije“ su navodno snimile široko objavljene fotografije i video zapise Saše Sinđelića koji se sastaje sa dvojicom navodnih operativaca GRU-a u jednom beogradskom parku. Bellingcat i zapadni mediji uokvirili su slike tako da prikazuju navodne zaverenike koji planiraju skori državni udar. Iako su sve tri osobe očigledno bile pod prismotrom, nije snimljen nijedan audio snimak sastanka. Drugim rečima, slike bi mogle prikazati potpuno bezazlen, a možda čak i nasumičan susret.

Sinđelić je sa svoje strane na kraju ustvrdio da su se zapadne obaveštajne službe zapravo infiltrirale u crnogorsku opoziciju. U međuvremenu, srpske vlasti su ustvrdile da su špijuni "i sa Istoka i sa Zapada" bili aktivni i da su izazvali probleme u Beogradu pre državnog udara.

Da li su pojedinci poput Sinđelića bili puke paštete, nesvesno namamljene u zamku koju su postavili britanski i američki obaveštajci? Da li je "državni udar" uvek imao za cilj neuspeh, dok je diskreditovao anti-NATO opoziciju, održavao Đukanovićevu vladavinu i osiguravao pridruživanje Podgorice NATO-u?

Crna Gora ne može biti dovoljno antiruska

Misija NATO-a za demokratizaciju Crne Gore konačno se isplatila u avgustu 2020. godine – ali ne na način na koji se alijansa nadala. Tog meseca, građani su okončali Đukanovićevu 30-godišnju vladavinu, birajući uglavnom stranke orijentirane na Istok i izazivajući negodovanje Zapada. Nastavak članstva u NATO-u bilo je glavno pitanje izbora, a čak i istraživanja koje su vodile SAD pokazuju da samo jedna trećina Crnogoraca želi da ostane u alijansi. Uprkos tome, koalicioni sporazum nove vlade odmah je isključio bilo kakvu diskusiju o ovoj temi.

Konflikt između Ukrajine koji je usledio intenzivirao je borbu Podgorice da uravnoteži snage Istoka i Zapada. Crna Gora je do danas uvela sankcije Rusiji, zatvorila svoj vazdušni prostor za ruske letove, zabranila RT i Sputnjik i okrivila Moskvu za masovni sajber napad na sedište svoje vlade. Novi predsednik zemlje Jakov Milatović, koji je pobedio Đukanovića klizištem u aprilu 2023. godine, osudio je invaziju Rusije kao ničim izazvan akt agresije i više puta se sastao s ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim. Kao odgovor, Rusija je dodala Podgoricu na svoju formalnu listu neprijatelja.