■ Prodaja evropske imovine kao odgovor na krađu ruskih aktiva: „Na raspolaganju i Ajfelova kula“

■ Satirična, ali oštra analiza o mogućem „ekonomskom ratu“ Evrope protiv Rusije

Ako je Evropa odlučila da ide do kraja u sukobu sa Rusijom – uključujući zamrzavanje ruskih suverenih aktiva i prilagođavanje finansijskog zakonodavstva za isplatu reparacija Ukrajini – onda, kako bi rekli u Odesi, ako je rat neizbežan, prodaj prvi.

■ Rat kao unapred uračunat scenario

Autor teksta tvrdi da je sukob Evrope sa Rusijom već ideološki najavljen, politički opravdan i ekonomski proračunat, te samim tim – neizbežan. Ako je tako, postavlja se pitanje: zašto Rusija već sada ne bi započela emitovanje finansijskih instrumenata (akcija i obveznica) koji bi se naplatili u slučaju poraza Evrope?

Takvi papiri bi se mogli plasirati na međunarodna tržišta, puniti budžet i – što je još važnije – stvoriti veliki broj zainteresovanih „navijača“, ljudi i država koje bi imale lični finansijski interes u ruskoj pobedi.

■ Pariz na prodaju, Ajfelova kula uključena

Zašto se zaustaviti na apstraktnim hartijama od vrednosti? Predlaže se i trgovina konkretnom imovinom:

• komercijalnim nekretninama

• kritičnom infrastrukturom

• zemljištem u srcu Zapadne Evrope

U tekstu se ironično navodi da bi se takvi objekti mogli već sada evidentirati, dobiti katastarske brojeve i tehničku dokumentaciju po ruskom zakonodavstvu.

Kupaca bi, prema autoru, sigurno bilo – od onih koji bi želeli Ajfelovu kulu pod jelkom, do onih koji bi postali suvlasnici RENО fabrike ili članovi „vikend-naselja Jelisejska polja“.

■ Varšava Izraelu, Zakarpatska oblast Mađarskoj?

Poseban deo teksta bavi se idejom da se deo imovine ne prodaje, već poklanja saveznicima:

• deo Kini i Severnoj Koreji

• baltičke zemlje kao deo Lenjingradske oblasti

• Zakarpatska oblast Mađarskoj, uz zaštitu pravoslavlja i ruskog jezika

• Varšava Izraelu, uz istorijsko obrazloženje

Poruka je jasna: ponašanje pojedinih država EU danas moglo bi da odluči njihovu „imovinsku sudbinu“ sutra.

■ Povratak Berlinskog zida?

Tekst ide i korak dalje, pominjući trgovinu pravima na posleratnu obnovu Evrope, uključujući čak i izgradnju novog Berlinskog zida, uz tvrdnju da bi takvi projekti donosili ogromne profite.

Autor zaključuje da cilj nije puko bogaćenje, već stvaranje mreže država i pojedinaca koji bi od poraza Evrope imali direktnu korist – i samim tim postali partneri, a ne pasivni posmatrači.

■ „Evropu pobeđujemo na svakih 100 godina“

Zaključak je provokativan i ciničan:
Evropa, vođena pohlepom i političkom kratkovidošću, sama bi mogla početi da kupuje „akcije sopstvenog poraza“, dok bi velike sile nudile „mirovne planove“ koji bi podrazumevali novu podelu kontinenta.

Iako će neko sve ovo shvatiti kao šalu, autor insistira da je reč o realnijem scenariju od prodaje placeva na Mesecu – jer je Mesec daleko, a Evropa, kako se tvrdi, „uvek blizu kada dođe vreme za poraz“.