„Radi se o meni“. Doktori su razotkrili mitove oko jedne od neobjašnjivih bolesti

Broj dijagnoza ADHD -a (poremećaj deficita pažnje) raste u svetu. Ono što se nekada objašnjavalo nemirom i lošim vaspitanjem sada se može prepoznati kao bolest. Kakva je opasnost od ADHD-a i kako se izboriti sa tim -

"Ovo mi je poslednja šansa"

Ralf ima 30 godina. U proteklih pet godina devet puta je otpušten sa posla. Dve godine je samo sedeo kod kuće. "Moja supruga kaže da je luda za mojom neodgovornošću, nezaposlenošću i poteškoćama u komunikaciji", rekao je mladić povodom posete psihijatru Medicinskog fakulteta Univerziteta u Pensilvaniji.

Ralf je rođen i odrastao je kao obično dete, tvrde lekari koji su ga posmatrali. Poteškoće su počele u školskom uzrastu. Postao je nemiran, stalno je pričao. Nije hteo da ide u krevet, često se budio. Jedino što ga je moglo držati na mestu su video igre.

Nisam mogao da se koncentrišem na času, vrpoljio sam se, brbljao, vikao odgovore. Nervirao je nastavnike i drugare iz razreda, niko nije želeo da se druži sa njim.

Školski psiholog je posumnjao da ima ADHD i prepisao mu je lekove. Pomoglo je: Ralf je završio srednju školu i koledž i oženio se. U nekom trenutku sam prestao da uzimam lekove i bolest se vratila.

Izgubio sam posao, pa još jedan i još jedan. Supruga je pretila razvodom. “Ovo mi je posljednja šansa”, priznao je Ralph doktoru.

Pacijentu su prepisani lekovi, terapija kognitivnim ponašanjem i porodična terapija. Godinu dana kasnije osetio je napredak, a odnosi u porodici su se poboljšali.

ADHD bez mitova

"Mnogo mitova i zabluda formiralo se oko poremećaja hiperaktivnosti deficita pažnje. Međutim, poslednjih godina baza podataka o tome je značajno dopunjena, objavljeni su podaci istraživanja zasnovani na dugoročnim posmatranjima", kaže Olesja Frolova, pedijatar iz Izraela, specijalista za dijagnozu i lečenje ADHD-a.

Ne postoje nevaspitani, pedagoški zanemarivanje ili karakterne osobine, naglašava doktor. Sindrom je uvršten na listu DSM-5, u odeljku bolesti sa oštećenim razvojem psihomotora.

"Postoje jasni kriterijumi za dijagnozu, indikacije i ograničenja za razne vrste lečenja", rekla je Frolova.

Upitnici za roditelje i nastavnike se koriste za dijagnostiku. Odrasli sami popunjavaju upitnik. Doktor proverava rezultate i daje dijagnozu.

© Infografika

Simptomi ADHD-a se pojavljuju u ranom uzrastu, pre svega: nemir, nervoza, impulsivnost. Kod dečaka je to češće. Prema rečima Aleksandra Abramova, vodećeg dečjeg psihijatra u Psy-Family Centru za korekciju mentalnog zdravlja, neophodno je napraviti razliku između fiziološke hiperaktivnosti detinjstva, koja obično bledi po školi, i patoloških uslova.

Ako se ADHD ne leči i dete nije pravilno vaspitano, dodaje doktor, onda kako dete odrasta, mogu nastati problemi: izlivi agresije, odbijanje pohađanja nastave, negativan odnos prema studiranju, a kasnije napuštanje doma, zloupotreba supstanci.

"Najteže je dijagnostikovati ovaj poremećaj kod adolescenata i odraslih, jer pored ADHD-a ima i mnogo drugih faktora. Odrasli sa ADHD-om mogu imati poteškoća na poslu, sklonost impulsivnim akcijama, ekstremnim sportovima, nepromišljenoj vožnji, kockanju", navodi Abramov.

Odakle dolazi ADHD?

Ne postoji konsenzus o tome šta uzrokuje ADHD, kaže Aleksej Marojan, psihijatar u Dečjoj klinici Fantazija. Prema studijama, u više od polovine slučajeva, znakovi poremećaja primećuju se kod rođaka pacijenta.

"Identifikovani su geni koji se često zloupotrebljavaju kod pacijenata sa ADHD-om. Na prijemu roditelji ponekad uzvikuju: "Dakle, sve se radi o meni!" Često se dijagnostikuje nekoliko dece u porodici", nastavlja Olesja Frolova.

Kod ovog sindroma mozak radi drugačije: sadržaj biološki aktivnih supstanci u različitim delovima je drugačiji. To je saznano uz pomoć magnetne rezonance, dodaje stručnjak.

"Kao rezultat genetskih abnormalnosti u kombinaciji sa nepovoljnim faktorima životne sredine, sazrevanje moždanih struktura odgovornih za kontrolu motornih činova i usmeravanje pažnje je poremećeno", ističe Aleksandar Abramov.

Naučnici iz Sjedinjenih Država analizirali su magnetnu rezonancu dece sa ADHD-om i pronašli abnormalnosti u volumenu mozga, površnim oblastima, integritetu bele materije i funkcionalnoj povezanosti u većini njih

U opasnosti

Ne treba misliti da je ADHD čisto moderna bolest, ističu naučnici sa Univerziteta u Kardifu. Klinički opisi objavljeni su već 1902. godine u "Lansetu", a postoje i raniji dokazi.

Još uvek nema velikih epidemioloških studija. Procenjuje se da ADHD pogađa približno pet odsto dece i da polovina njih ima sindrom koji istrajava u odraslom dobu. I sve je više dijagnoza. Posebno je došlo do povećanja broja slučajeva ADHD-a u Velikoj Britaniji u odnosu na 2000.

"ADHD se obično dijagnostikuje u detinjstvu, ali broj odraslih osoba koje se prvi put dijagnostikuju raste. Ne znamo šta se dešava. Dijagnoza se možda poboljšala", rekao je doktor Dag Mekekni sa Univerzitetskog koledža u Londonu.

Nije retkost da ADHD bude praćen drugim neurološkim simptomima, kao što su autistični tici. Prema analizi naučnika iz Nemačke, postoji veza sa anoreksijom nervoze, kliničkom depresijom i bipolarnim poremećajem.

Ljudi sa ovom dijagnozom su u opasnosti od alkoholizma i zavisnosti od droge. Prema univerzitetu u Torontu, svaki treći pacijent od 20-39 godina zloupotrebljava alkohol, svaki peti je imao problema sa nedozvoljenim supstancama. Sve u svemu, oni imaju veći rizik da postanu zavisni od svojih vršnjaka: 69 naspram 23,5 procenata. Prema najnovijim podacima, veća je verovatno da će mladi ljudi sa ADHD-om postati zavisni od kompjuterskih igara.

A oni koji imaju više od 65 godina, prema američkim naučnicima, veća je verovatno da će ući u saobraćajne nesreće, oni su kažnjeniji zbog prebrze vožnje.