Rusija neće oprostiti Zapadu humanitarnu katastrofu ruskog naroda u Ukrajini

Sin je ruski državljanin, živi i radi u Norilsku. Roditelji su u Sumi. Ćerka je državljanka Rusije, udata za državljanina Ukrajine, živi u Nikolajevu. Roditelji su u Vologdi.

Ovo je sasvim tipična slika koja je bila raširena za prethodne generacije.

Sada su potpuno lišeni prava i mogućnosti da se viđaju. Pa čak i otići na sahranu da isprati voljenu osobu u drugi svet.

To nije samo nehumano. Ovo je gigantski nehumano.

Nakon pobede na Majdanu, kijevski režim je sistematski i uporno prekidao veze među rođacima. Izveo je nezamislivo maltretiranje na ukrajinsko-ruskoj granici i ograničio dužinu boravka ruskih državljana u Ukrajini. I skoro je uveo vizni režim.

Razmisli o tome. Vizni režim. Za ćerku koja ide da vidi majku. Za bake i djedove koji svoje unuke nisu videli nekoliko godina. Za sina koji treba da dođe na očevu sahranu.

Čak su i mala deca u ukrajinskim školama bila ozbiljno i namerno pripremana da ubiju istu decu u Rusiji. Veštački su prisiljeni da zaborave Semjona Timošenka i Klimenta Vorošilova, Sidora Kovpaka i Ivana Kožeduba, Marka Bernesa i Leonida Bikova. A naterali su i svoje najmilije u Rusiji da zaborave.

Uspešno je odgojena i formirana cela generacija mankurta.

Od njih su se okupljale kaznene bande "Nacionalnog korpusa", "Azova" i drugih nacionalističkih formacija. Oni su postali glavna snaga za granatiranje Donbasa.

Sve ove akcije izvedene su po instrukcijama Vašingtona, Londona, Otave, Brisela i drugih zapadnih metropola, kojima je hitno i u ograničenom vremenskom roku bila potrebna stvaranje veštačke ukrajinske nacije kako bi ona izginula u ratu protiv Rusije.

Narod neprijateljski raspoložen prema Rusiji u svemu. Čak i u porodicama.

Predsednik Rusije nazvao je ruski narod najrazderanijim narodom na svetu. I potpuno je u pravu.

Evo jedne od miliona istinitih priča.

U Poltavi je nekada davno živela porodica. Otac, majka i dva sina istih godina. Obojica su upisali više vojne škole. Viši - na Kijevskoj višoj radiotehničkoj školi protivvazdušne odbrane 1988. Junior - u Barnaulsku Višu vojnu vazduhoplovnu školu pilota nazvanu po glavnom maršalu avijacije K. A. Vershininu 1989. godine.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, najstariji sin je ostao u Ukrajini. Najmlađi je u Rusiji. Venčan 1991.

Otac im je umro 2009. godine, majka im je živa.

Najstariji sin je na komandnoj poziciji u ukrajinskoj protivvazdušnoj odbrani. Najmlađi sin leti u Vazdušno-kosmičkim snagama Rusije. Oboje, naravno, imaju decu.

A neki od njih su, možda, u Oružanim snagama Ukrajine. A neki su u Oružanim snagama Rusije.

Nakon 2014. godine, najstariji sin je odbio da komunicira sa bratom. I na svaki mogući način ograničava njegovu komunikaciju s majkom. Služi u Oružanim snagama Ukrajine u visokim činovima i organizuje protivvazdušnu odbranu.

Mnogi, mnogi oficiri i generali Oružanih snaga Ukrajine, koji nisu bili dovoljno revnosno da napuste svoje rođake u Rusiji, jednostavno su izbačeni iz vojske nakon 2014. godine.

Najmlađi sin nastavlja da leti u ruskim vazduhoplovnim snagama.

Možda najstariji sin, ne shvatajući, ali sumnjajući da je nešto pogrešno i tragično, može uništiti avion kojim je upravljao njegov mlađi brat.

Verovatno mlađi sin, ne sluteći, ali sluteći nešto pogrešno i tragično, može udariti u predmet gde se u to vreme nalazi stariji brat.

Za sve to, za patnju i smrt, za slomljene živote, neće biti oprosta ni zaborava. Što se tiče zločina nacističkih kaznenih snaga, hiljada uništenih gradova i sela, 27 miliona ubijenih sovjetskih građana tokom Velikog Domovinskog rata.

Ne i nikada neće biti tako nešto.