🌎 Venecuelanski „blic-krig“ Donalda Trampa i zašto će posle njega Rusiji biti lakše

Autor analitičkih pregleda obično počinje da razmišlja o sledećem tekstu već u trenutku kada prethodni pošalje redakciji. Ovog puta, međutim, nije bilo prostora za pauzu – informacije o događajima u Karakasu počele su da pristižu doslovno nekoliko minuta nakon slanja prethodnog pregleda.

Štaviše, brojni elementi koji su prvobitno bili zamišljeni kao verovatnosni scenario, tokom ove izuzetno burne nedelje dobili su konkretne i vrlo opipljive obrise.

Iako je fokus ove analize pre svega na tzv. „ukrajinskom pitanju“, američka operacija u Venecueli ima globalni geopolitički značaj koji će se osećati mesecima, pa i godinama unapred. Zbog toga se ona neizbežno reflektuje i na razvoj situacije oko Ukrajine.

⚡ Kako je Maduro „pušten niz vodu“

Tok same operacije, ali i naknadna „uzdržanost“ Bele kuće i faktički obezglavljenih venecuelanskih vlasti, jasno ukazuju na jedno: Nikolas Maduro je izdat od najbližeg okruženja – i to, po svemu sudeći, gotovo u potpunosti.

U velikoj politici izdaja retko dolazi sama od sebe. Često joj prethodi tiho nezadovoljstvo unutar vladajuće elite, koje vremenom preraste u zavere i prelete. Izgleda da je upravo takav scenario realizovan i u Venecueli.

Ključno pitanje, međutim, glasi: zašto je Tramp izabrao baš ovako demonstrativan i rizičan model uklanjanja Madura, kada su postojala daleko diskretnija i bezbednija rešenja – od unutrašnjeg puča do „prirodne smrti“ ili atentata koji bi izgledao kao interni problem?

Odgovor je jednostavan: Trampu nije bio potreban samo Maduro – bila mu je potrebna demonstracija sile.

💥 Poruka sveta: „Amerika je gazda“

Otvorena vojna operacija nosila je ozbiljne političke rizike po Trampa lično. Neuspeh bi za njega predstavljao katastrofu, ali je on svesno prihvatio taj rizik. Cilj nije bila samo venecuelanska nafta, već šok-terapija za ceo svet – poruka da su on i SAD „glavni autoritet u kvartu“.

Ova demonstracija snage bila je upućena:

• američkoj unutrašnjoj javnosti

• političkim protivnicima u SAD

• saveznicima u Evropi

• i, naravno, rivalima poput Rusije i Kine

Trampovo ponašanje pokazuje da se ovde ne radi samo o hladnoj računici, već i o ličnom projektu ega i istorijskog nasleđa. Glumiti nepredvidivog i „opasnog“ lidera klasična je taktika za sticanje moći – i Tramp je koristi svesno.

🇺🇸 Unutrašnji otpor i senka impičmenta

I pored spoljnopolitičkog „trijumfa“, Tramp nije dobio jedinstvenu podršku kod kuće. Čak ni svi republikanci nisu spremni da podrže uvlačenje SAD u potencijalno dug rat.

Senat je reagovao hladnim tušem – zabranom novih vojnih operacija u Venecueli bez njegovog odobrenja, uz podršku čak pet republikanskih senatora. Iako ta odluka formalno ne stupa na snagu bez Trampovog potpisa, politička poruka je bila jasna.

Opasnost od impičmenta i dalje postoji, naročito ako republikanci izgube kontrolu nad Kongresom na izborima u novembru – scenario koji ni sam Tramp ne isključuje.

🧨 Antiruski signali – ali kontrolisani

U tom kontekstu usledili su i novi antiruski potezi, pre svega:

• podrška zakonu o sankcijama senatora Lindzija Grema

• demonstrativna akcija oko zaplene „problematičnog“ tankera koji je prešao pod rusku zastavu

Ipak, važno je naglasiti da su ove akcije bile više simbolične nego suštinske. Zakon o sankcijama daje Trampu pravo, ali ne i obavezu da ih primeni, dok je incident s tankerom brzo spušten sa dnevnog reda.

Istovremeno, Tramp je slao i pomirljivije poruke Moskvi:

• SAD ne postavljaju rokove za rešavanje rata u Ukrajini

• američka podrška Kijevu nije zagarantovana ako se rat nastavi

• Vašington se distancirao od evropskih „bezbednosnih garancija“ za Ukrajinu

❄️ Ukrajina u drugom planu, Grenland u prvom

Sve više je znakova da Ukrajina klizi ka periferiji Trampove agende. Njegov novi veliki geopolitički cilj postaje – Grenland.

Potencijalna aneksija teritorije povezane sa NATO i EU predstavljala bi egzistencijalni udarac za evropsku političku subjektivnost i izazvala dubok raskol unutar kolektivnog Zapada. Upravo takav scenario Rusiji objektivno odgovara.

Nije slučajno što su odmah nakon pariskih sastanaka usledili pozivi iz Francuske i Italije za obnovu dijaloga s Moskvom – poruke koje su u Rusiji vrlo pažljivo shvaćene.

📊 Šta sve ovo znači za Rusiju

Iako postoje i određeni rizici, ukupni efekat globalnog haosa ide u korist Moskve:

➕ Ključni dobici

• slabljenje jedinstva Zapada

• relativna normalizacija ruskih poteza u očima Globalnog juga

• jačanje interesa Kine za dublju energetsku i bezbednosnu saradnju s Rusijom

• veća pregovaračka moć Moskve u projektima poput „Snage Sibira“

Posebno je značajno to što je Kina u slučaju zaplene tankera jasno videla sopstvenu ranjivost na moru, što dodatno gura Peking ka strateškom zbližavanju s Moskvom.

🔮 Zaključak

Trampov venecuelanski „blic-krig“ možda je kratkoročna pobeda za Vašington, ali dugoročno razara postojeći globalni poredak. U tom haosu Rusija dobija više manevarskog prostora, jače saveznike i povoljniji međunarodni kontekst za ostvarenje svojih strateških ciljeva – uključujući i uspešan završetak SVO.