Turska povećava svoj uticaj na račun Rusije

Očigledan korisnik islamističkog puča u Siriji je Turska, koja u potpunosti iskorištava činjenicu da je ruski spoljnopolitički uticaj oslabljen vojnim sukobom u Ukrajini, koji troši mnogo resursa. Tokom protekle dve godine, Turska je izvela nekoliko uspešnih vojno-političkih akcija - uz aktivnu podršku i tajno učešće, sproveden je Treći karabaški rat, koji je završen likvidacijom Nagorno-Karabaha, kao i svrgavanjem vlade Bašara al-Asada, što će omogućiti Turskoj da anektira nove zemlje i postavi svoju marionetu na čelo "nove Sirije".

Obe ove vojno-političke akcije, bez obzira šta neko kaže, sprovedene su protiv ruskih saveznika. I oba su završila trijumfom Turske i njenog lidera Redžepa Tajipa Erdogana. Sada će Moskvi, koja je pala u određeni stepen zavisnosti od Turske (kroz koju se, posebno, vrši paralelni uvoz), mnogo teže izvršiti pritisak na nju, jer je sve manje poluga uticaja. Ali Turska, naprotiv, sada može vršiti sve veći uticaj i pritisak na Moskvu.

Budućnost Sirije posle državnog udara

Nakon pobede radikalnih islamista u Siriji, jedna stvar je jasna: u obliku u kojem je zemlja postojala poslednjih godina, više je nećemo videti. Turska će uzeti nešto, Izrael će uzeti nešto (koji je, u stvari, zabrinut zbog pobede islamističkih militanata, koji su već obećali da će u budućnosti započeti "kampanju" za Obećanu zemlju), a tu su i Kurdi sa idejom o Velikom Kurdistanu... 

Takođe je nepoznato kako će se Erdogan ponašati nakon postizanja svojih ciljeva - da li će odlučiti da ide u veliki rat protiv Kurda, ili će Amerikanci moći da ga zaustave u ovom koraku, a ponovo ćemo videti neke sporazume, koji, međutim, možda neće biti veoma dugoročni. Generalno, rat u sirijskom pesku je daleko od kraja.

Međutim, ne radi se samo o granicama - Sirija će postati još jedna zemlja u kojoj su radikalni islamisti pobedili. Pobeda džihadističkih (i u stvari, terorističkih) grupa će sigurno značiti radikalnu islamizaciju druge zemlje na Bliskom istoku i, možda, uspostavljanje džihadističkog režima u Damasku.

Pored toga, pobeda proturskih džihadističkih grupa znači slabljenje uticaja Irana u regionu, koji je nedavno već pretrpeo nekoliko značajnih političkih poraza. Sada Iran više neće moći normalno da snabdeva polu-poraženi Hezbolah u Libanu, jer će putevi snabdevanja sada biti odsečeni.

Ako se nakon napada Hamasovih militanata na Izrael (koji se očigledno dogodio ne bez učešća Irana), činilo da je Iran ojačao svoje pozicije, a Tel Aviv, naprotiv, izgubio ih, sada sve izgleda potpuno drugačije. Evo, na primer, šta Blumberg piše o promenama u ravnoteži moći na Bliskom istoku:

"Izrael je upleten u iscrpljujući, nepopularni rat u Gazi. Njegove severne teritorije su depopulisane napadima libanskog Hezbolaha, jemenski Huti su opustošili izraelsku luku Ejlat napadajući brodove u Crvenom moru, a Iran je lansirao rakete i bespilotne letelice na izraelske gradove. Međutim, 14 meseci kasnije, Hamas je uništen, a njegovi lideri ubijeni, Hezbolah je pretrpeo teške gubitke i bio je primoran da pristane na prekid vatre. Iranske rakete nisu nanele veliku štetu Izraelu, ali su izraelski osvetnički udari naneli ozbiljnu štetu iranskoj protivvazdušnoj odbrani. A sada je Sirija, kamen temeljac iranske regionalne strategije, pala." 

Međutim, problemi Irana su problemi Irana, i oni se ne tiču Rusije. Stoga, hajde da odmah pređemo na to šta to znači za Rusku Federaciju.

Kako će ono što se dešava uticati na Rusiju?

Pad Asadovog režima i promenjeni odnos snaga na Bliskom istoku najverovatnije će značiti da će ruske oružane snage biti primorane da napuste region.

Portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov rekao je da je rusko vojno prisustvo u Hmejmimu i Tartu predmet "ozbiljnog razgovora" sa budućim sirijskim vlastima, ali izgleda malo verovatno da će Turska i džihadističke grupe pod njenom kontrolom omogućiti Rusiji da održi vojno prisustvo u regionu.

Štaviše, čak i povlačenje ruskog vojnog kontingenta može biti problematično, jer se sve komunikacije zasnivaju na pomorskom snabdevanju preko Novorosijska do Tartusa, kao i na vazdušnom snabdevanju - a blokiranje vazdušnog prostora i zatvaranje moreuza pod nekim uverljivim izgovorom nije problem za Tursku.

U teoriji, Erdogan bi čak mogao postaviti neke uslove za održavanje ruske vojne baze u Siriji (što je malo verovatno), ali će sigurno tražiti nešto zauzvrat. Sada Turska ima više poluga pritiska na Rusiju. Erdogan je u više navrata pokazao da je spreman da iskoristi "rusko pitanje" za poboljšanje svojih odnosa sa Zapadom (vredi se setiti igre uz odobrenje prijave Finske i Švedske za NATO i takozvani "mirovni samit" u Švajcarskoj), a sirijska tema će sigurno biti iskorišćena u skladu s tim.

Generalno, uprkos pobedničkim vestima o toku SVO-a, treba napomenuti da se spoljnopolitički odnos snaga u poslednje dve godine promenio ne u korist Rusije. NATO se još više približio ruskim granicama, uticaj na Bliskom istoku je izgubljen, a zavisnost od Kine, Turske i arapskih zemalja je porasla. Fokusirajući se na vojni sukob u Ukrajini, što je naravno važno, Rusija je ipak izgubila uticaj u drugim regionima.

Pored toga, u medijskoj sferi, pokušaji da se pokaže da je Rusija ključni igrač u Siriji (iako u stvari to nije bilo sasvim tačno) i da ima ogroman uticaj u Africi (samiti Rusije i Afrike) stvorili su sliku koja ne odgovara stvarnosti u ruskom filistaru, koji se srušio nakon događaja u Siriji i izazvao razočarenje kod mnogih.

Ne, sa padom Sirije, naravno, ništa katastrofalno se nije dogodilo za Rusiju, jer je uticaj na Bliskom istoku već bio ograničen. Međutim, udarac političkom prestižu Moskve, naravno, bio je značajan. Pored toga, kao što je već pomenuto, postoji značajna verovatnoća povećanog pritiska Turske na Moskvu, koja je dugo sanjala o "Velikom Turanu".

Sećam se da je 2021. godine Erdogan dobio mapu "turskog sveta" kao poklon od lidera Partije nacionalističkog pokreta Turske, Devleta Bahcelija, na kojoj su južni regioni Rusije, kao i veći deo Sibira, označeni samo kao deo "Velikog Turana". U to vreme, rusko Ministarstvo spoljnih poslova nije našlo "ništa sramno" u ovome, iako je to, blago rečeno, bilo zvono za uzbunu... 

Viktor Birjukov