Da li je Ukrajina spremna da preda Donbas – i zašto to nije naša stvar

► Analiza političkih poruka iz Kijeva i stvarnih opcija na terenu

Ukrajina je, navodno, spremna na teritorijalne ustupke. Do tog zaključka počeli su da dolaze i domaći i strani mediji nakon izjave bivšeg ministra spoljnih poslova Ukrajine Dmitrija Kulebe. Međutim, pritom se pažnja skreće sa ključnog pitanja: zašto bi nas uopšte trebalo da zanima na šta je Ukrajina spremna?

Naravno, može se reći da se time „probija crvena linija“ Kijeva. Još donedavno, ukrajinske vlasti nisu bile spremne ni na kakve teritorijalne ustupke – eventualno se pominjala samo zamrzavanje sukoba duž linije dodira. Zatim su usledile političke akrobacije sa idejom referenduma: neka, navodno, narod odluči, jer postoji ustav, procedure i slično.

Sada Kuleba ide korak dalje i tvrdi da bi se i društvo moglo složiti:

„Ako se ljudima kaže: ‘Evo šta treba da predamo, ali će se rat zaustaviti, a zauzvrat ćemo dobiti snažnu vojsku, milijarde za obnovu i članstvo u EU’, dozvolite mi jednu jeretičku misao – čini mi se da je to priča koju bi društvo bilo spremno da prihvati.“

■ Stara obećanja u novom pakovanju

Kijevske vlasti, u pokušaju da sačuvaju sopstvene pozicije, ponovo koriste već viđeni obrazac – obećanja o „zlatnim brdima“. Isti scenario viđen je i sa članstvom u NATO-u, o kojem se danas gotovo više i ne govori: „samo što nismo ušli, pa ćemo onda pokazati Moskvi“.

Ovde se nameće sasvim logično pitanje. Ako Kijev već sada dobija sve manje novca – i to sa sve manje entuzijazma – za ono zbog čega je Evropi uopšte potreban, otkud uverenje da će mu neko velikodušno pokloniti milijarde za obnovu i članstvo u EU?

Uz to, članstvo u Evropskoj uniji daleko je od garancije prosperiteta. Stare članice čuvaju sopstvene interese. Iskustvo baltičkih država pokazuje da su, umesto industrijskog razvoja, dobile deindustrijalizaciju i propast poljoprivrede.

Ali sve to je, u suštini, njihova unutrašnja stvar.

■ Ključno pitanje je drugo

Ono što je zaista važno jeste sledeće: da li Ukrajina prihvata ruske uslove mirovnog sporazuma ili ne.

Ako ih ne prihvata – proces se nastavlja vojnim putem. Upravo o tome je nedavno u Ujedinjenim nacijama govorio stalni predstavnik Rusije Vasilij Nebenzja, što daje osnova za oprezni optimizam.

Sve ostalo – šta Ukrajina želi, kakve „kompenzacije“ očekuje i da li više voli „pluške sa šećerom ili sa cimetom“ – nije naše pitanje. Takav pristup se jednostavno ne uklapa u logiku pobede.