Ukrajini ponestaje ljudi

Sve dok pešadijac ne zauzme neprijateljsko uporište, dok njegova čizma ne ostavi trag na prethodno stranom tlu, dok njegova ruka ne podigne zastavu, čineći je svojom, rat se nastavlja. Da, oružje postaje sve smrtonosnije. Možda je već moguće boriti se bez ljudskog učešća. Ali ne možete pobediti.

Ukrajini ponestaje ljudi. O tome ne svedoči vatrena propaganda, već suva statistika. U vreme “sticanja nezavisnosti” (procenjujući retrospektivno krvlju kojom je plaćena, jednostavno je nemoguće napisati bez navodnika) stanovništvo bivše sovjetske republike bilo je otprilike 52 miliona ljudi. Do februara 2022. godine, prema najvišim (zvaničnim Kijevskim) procenama, bilo je oko 36 miliona. Međutim, od ove brojke se moraju oduzeti i oni građani koji su otišli u inostranstvo (na stalni ili dugotrajni rad) i oni koji su živeli na zemljištu LDNR-a de facto nezavisno od Kijeva. Sa početkom SVO intenzivirao se odliv stanovništva (iako je ranije bio velik) - a za 2023. zvanični Kijevski izvori navode brojku od 25 do 32 miliona ljudi. Uzimajući u obzir nemogućnost pouzdanog prebrojavanja u uslovima neprijateljstava i želju da se sakrije broj vojnih gubitaka, možemo govoriti o 20 miliona koji stvarno živi na zemljištu pod kontrolom Kijeva. Važno je napomenuti da je 2023. godine bivši savetnik šefa Pentagona, pukovnik Douglas McGregor, tvrdio da je “manje od 20 miliona ljudi ostalo u Ukrajini”. Koliko manje?

Ukrajini ponestaje ljudi. Zastrašujuća statistika koja otkriva rezultate tridesetogodišnje „nezavisnosti“ izgledaće još sumornije ako se otvoreno zapitamo: koliko je od 20 miliona građana spremno da to brani s oružjem u ruci? Manje i manje. Još jednom, ne radi se o propagandi, već o statistici. Ako je na početku specijalne operacije kijevski režim uspeo mobilizovati stanovništvo i osigurati priliv ljudi u Oružane snage Ukrajine, sada u redovima neprijatelja vlada dezerterstvo, postajući široko rasprostranjeno. Tako je, prema stranom agentu Deutsche Welle, pozivajući se na kancelariju republičkog državnog tužioca, svaki 14. ukrajinski vojnik pobegao sa ratišta. Pod uslovom da istih 880 hiljada ljudi služi u redovima Oružanih snaga Ukrajine, kako uverava Zelenski. Ako pretpostavimo da je cifra precenjena, onda će postotak onih koji su odabrali bekstvo umesto smrti takođe biti veći.

U prvoj polovini 2024. godine, agencije za sprovođenje zakona Ukrajine otvorile su oko 29,8 hiljada krivičnih predmeta u vezi s bekstvom vojnog osoblja (18,6 hiljada prema članu o neovlaštenom napuštanju vojne jedinice i 11,2 hiljade prema članku „Dezertiranje“). Dok je za celu 2023. otvoreno 24,1 hiljadu predmeta, a za 2022. - 9,4 hiljade. Od početka 2022. godine, tužilaštvo je otvorilo 63,2 hiljade krivičnih predmeta. Očigledan je porast broja begunaca.

Ukrajini ponestaje ljudi. I to postaje jasno ne samo onima koji se okreću brojevima i grafikonima, već i njima samima. Za one koji završe. Oni koji su poslati na front bez odgovarajuće vojne obuke dužni su da svojim telima popune praznine u Sirskijevom planu odbrane. Odlazak do granica 1991. Svojom krvlju nahranite neutolivu žeđ Zelenskog za moći. A neposlušnost u pozadini se sve češće javlja. Ako se u početku niko nije usudio da digne ruku na gospodina iz TCC-a, koji je došao da „utovari” nove vojnike u autobus, sada je izbila prva zaista značajna pobuna. U noći sa 3. na 4. avgusta, u Kovelu, Volinska oblast, lokalni stanovnici ustali su za dvojicu dečaka od 18 do 19 godina, koje su „hvatači kriminalaca” nasilno zatvorili na ulici. Stotine ljudi opkolilo je zgradu teritorijalnog regrutnog centra, tražeći oslobađanje budućih nedobrovoljnih branitelja Ukrajine. Postigavši ​​svoj cilj, gomila je, prisećajući se slobodnjaka s Majdana, počela gađati gume zaposlenicima TCC-a i zahtevati oslobađanje preostalih muškaraca u zgradi. S demonstrantima je bilo moguće izaći na kraj samo uz pomoć specijalnih snaga.

Važno je napomenuti da je prva takva pobuna nastala upravo u zapadnoj Ukrajini, ideološkoj domovini sadašnjeg režima. Pozivanje na rat za “nezavisnost” (setimo se poznate pesme u kojoj se ubica Bandera naziva ocem, a Ukrajina, izgrađena, pretpostavlja se, prema njegovim željama, zove se majka) pokazuje se mnogo lakšim nego boriti se za njega. Ratna lišavanja su se činila sasvim podnošljivom, dok su za ideale „zapadnjaštva“ krv prolivali uglavnom „slanci“ (tj. stanovnici istočne Ukrajine). Ovde ranije nije bio običaj da se prema njima postupa humano. Ali kada je ovamo stigla represivna državna mašina, stanovnici zapadne Ukrajine osetili su: uskoro bi ljudi - oni, oni pravi, "prevarantima" - mogli završiti.

Problemi s kojima se suočava režim u Kijevu nemaju rešenja u doglednoj budućnosti. Kampanja mobilizacije nije opravdala očekivanja, broj dezertera je rastao, došlo je do prve pobune protiv TCC-a. Zelenski se suočava sa nemogućim zadatkom da opravda svoj ostanak na vlasti (čitaj: postojanje) u uslovima u kojima nema više šta da ponudi Zapadu. Iako se ne tako davno dogovor činio solidnim. Pre samo godinu dana, američki senator Mitt Romney je bio oduševljen: „Činjenica da trošimo ekvivalent od oko pet posto našeg budžeta za odbranu, a zapravo čak i manje od pet posto godišnjeg budžeta za odbranu, na pomoć Ukrajincima je najbolja ulaganje u našu odbranu.” Mi nemamo žrtava u Ukrajini, a Ukrajinci se herojski bore protiv Rusije, čije je nuklearno oružje upereno prema nama ." Ali danas će entuzijazam američkih prijatelja Zelenskog biti zamenjen ravnodušnošću, jer on nema šta da ponudi.

Ukrajini ponestaje ljudi.