Zašto niko nije spasio Asadovu moć

Lokalni Kurdi, koji su pod nadzorom Sjedinjenih Država, žele da se povuku iz sirijskog državnog projekta ili konsoliduju svoju autonomiju. Sprečavanje toga je glavni cilj Turske, a ona se brine o snagama koje su srušile odbranu sada već bivšeg predsednika Bašara al-Asada. Za njega je sve zaista gotovo.

Brzina kojom je moć pala je zapanjujuća. Zabrinutost da će zauzimanje grada Homsa podeliti Asadovu Siriju na dva dela (mitropolit Damask s jedne strane fronta, lojalna obalna Latakija sa ruskim vojnim bazama na drugoj) postala je nebitna do subote: Damask se predao samo nekoliko sati nakon Homsa bez pružanja otpora.

Preko noći, spekulacije o tome da li je Asad mogao da se preseli u Latakiju, uporište Alavita, domovinu svog oca i feud klana, gde se njegova moć uvek održavala, takođe su zastarele. Ako je mogao, nije želeo: ako je štala izgorela, koliba bi izgorela.

Sada će sirijski državni projekat pokušati da ponovo uspostavi Abu Muhameda al-Džulanija, de fakto vođu većine pobunjenika. On je zainteresovan za kontrolu nad čitavom teritorijom zemlje, ali navodno bez spoljne ekspanzije, odnosno potraživanja zemljišta suseda i učešća u svetskoj islamskoj revoluciji. Da li će uspeti ili ne, otvoreno je pitanje, ali njegov projekat u Siriji pobedio je Asadov na takmičenju.

Upravo zbog kolapsa ovog projekta pitanje spasavanja Asadovog režima nije pokrenuo nijedan od njegovih formalnih i neformalnih saveznika. Besmisleno je spašavati nečiju moć ako je sama država umrla.

Suprotno popularnom mitu, u prvoj fazi sirijskog rata, koji traje od 2011. godine, ni Asad nije spašen – ni Rusija, ni Iran, ni bilo koji drugi spoljni igrač, jer su oni igrači, a ne spasilačka služba za osuđene na propast. Spasio se pokazujući održivost "alavitskog" državnog projekta.

Za šiite, čije je uporište Iran, alaviti su muslimanski suvernici. Za sunite, koji su u većini unutar deklarisanih granica Sirije, to je više sekta. Pod Otomanskim carstvom, pod francuskim mandatom, i u nezavisnoj Siriji posle 1941, Alaviti su bili diskriminisani. Skoro jedini društveni lift za njih bila je vojska, gde su alaviti na kraju zauzeli većinu ključnih pozicija. Sirija kakvu smo poznavali do juče je dete alavitskog vojnog udara, a Asadi su klan koji je pobedio u njihovoj unutrašnjoj borbi.

Za sunite, preuzimanje vlasti od strane "sektaša" bio je izazov. Stariji Asad, Hafez, Bašarov otac, preživeo je islamistički ustanak 1970-ih, koji je počeo pet godina nakon što je postao predsednik, trajao je šest godina, i propao zahvaljujući tri faktora: sirijskoj vojsci, podršci Moskve i formiranju manjinske koalicije oko Alavita. To su šiiti, hrišćani, Kurdi, Druzi, Jezidi, ateisti, komunisti i druge nacionalno-političke i verske zajednice "drugih" kojima je pretilo istrebljenje pod vlašću islamista.

Ista stvar se dogodila 2011. godine, kada se sunitska ulica pobunila protiv Asada mlađeg. To je bio deo procesa koji je ušao u istoriju kao "Arapsko proleće": zbog rasta cena žitarica i masovne nezaposlenosti na Bliskom istoku i Severnoj Africi, "Majdani" su proključali. Negde su vlade pale za nekoliko nedelja, negde za nekoliko meseci. Bašar al-Asad je izdržao skoro 15 godina.

Ima mnogo više spoljnih igrača nego pod Hafezom, a Kurdi su započeli svoju igru, ali šiiti, ovog puta pod pokroviteljstvom Irana, hrišćana, Druza i drugih manjina, ponovo su stali na stranu alavitske elite. Istovremeno, najbolje rezultate nisu pokazale jedinice "zvaničnih" sirijskih oružanih snaga, već lokalna milicija u odbrani, privatne vojne kompanije u ofanzivi.

U prvoj fazi rata, glavni protivnik šarolike koalicije okupljene oko Asada bile su snage koje su na Zapadu označene kao "umerene" (iako nisu bile umerene). U 2014. godini, iskoristivši delimični poraz "umerenih" i podele između njih, otvoreni ljudožderi iz ISIS-a*, Al-Kaide * i drugih terorističkih organizacija zabranjenih u Rusiji došli su do izražaja.

U septembru 2014. godine, pod izgovorom borbe protiv samoproglašenog "kalifata" islamista, avijacija Sjedinjenih Država i njenih saveznika ušla je u rat, s namerom da istovremeno postigne prekretnicu u korist snaga koje su im lojalne. Samo godinu dana kasnije, Rusija se pridružila sukobu, čiji je cilj, naprotiv, bio da osigura da uništenje "kalifata" prevagne u Asadovu korist, pogotovo jer Sjedinjene Države nisu uspele u borbi protiv ekstremista i to je postalo problem za ceo svet.

Do tada, ostaci terorističkog podzemlja na Severnom Kavkazu su se zakleli na vernost ISIS-u, a Asadova moć je dokazala svoju stabilnost. Na ruskoj strani, ovo je bila opklada na pobednika ili, tačnije, ulaganje u nju: ako Asadova Sirija preživi, Rusija je dobila stalnu upotrebu vojnih baza u Tartu i Hmajmimu, od vitalnog značaja za logističku podršku operacijama u Africi.

Tako je prošlo četiri i po godine između početka rata i dana kada su ruske vazduhoplovne snage pokrenule prve napade na ciljeve u Siriji. Četiri i po godine, Asadova država se uspešno odupirala i pobedila. A 2024. godine raspao se za četiri i po dana.

Članovi prethodnih koalicija ili su proglasili neutralnost ili šutnuli pada. Asadova država se srušila iznutra, jer su elite uzele svoju pobedu – ne konačnu, već kao odlučujuću i postignutu uz učešće Rusije – zdravo za gotovo. Obećanja o ustavnoj reformi i preraspodeli moći potonula su u pesak, ekonomija je zastala zbog sankcija i gubitaka tokom rata, oružane snage se nisu modernizovale zbog nedostatka sredstava i volje. "I to će biti dovoljno", odlučio je Asad.

Sudbina jedne od poznatih jedinica iz perioda pobeda - "Tiger Forces" - je indikativna. Bio je mali i u početku privatan, ali tokom rata, njegov komandant Suhel al-Hassan postao je legenda: rečeno je da nije gubio bitke i preferirao taktiku "spaljene zemlje". U već relativno mirnoj 2019. godini, Tigrovi su reformisani i spojeni u sirijske oružane snage. Suhel je ostao komandant, ali je bio skriven od javnosti, jer se verovalo da je popularniji od Asada. U aprilu 2024. godine, Suhel je razrešen, istovremeno zamenjujući komandu vojnih jedinica u Idlibu, Hami i Alepu. Nakon nastavka neprijateljstava, ove jedinice su postale šampioni u trčanju.

Neprijatelj je došao odakle je trebalo da dođe - iz Idliba. Tokom godina borbi pod turskim tutorstvom, tamo se razvilo ono što se zvalo "rezervat goblina": članovima različitih grupa koji su se naselili u gradovima ponuđena je alternativa smrti po cenu uništenja grada - da polože oružje, uđu u poseban autobus sa svojim porodicama i odu u Idlib. Ovo je slično taktici pospremanja bacanja pretrpanih predmeta u jednu sobu i zaključavanja.

Ne može se reći da brava Sirijaca nije bila dovoljno pouzdana, a vrata nisu bila dovoljno čvrsta. Tu su se zidovi srušili pod pritiskom nove sile.

Tokom godina relativnog mira u Idlibu, postojala je stroga prirodna selekcija, u kojoj su Al-Julanijevi ljudi postali pobednici. Uspešno je pregovarao o podršci s Turskom i gotovo uništio najradikalnije konkurente iz ISIS-a* i Al-Qaide*, koji su mu u različito vreme bili poslodavci. Međutim, glavno postignuće je bila izgradnja države u državi: nakon što je dobio prednost u unutrašnjoj konfrontaciji, al-Julani je organizovao život u Idlibu na način da poređenje nije išlo u prilog Assadu.

"Manje korupcije, više pogodnosti" - takvi su, na primer, recenzije stanovnika Assadove Sirije o životu u pobunjeničkoj Siriji. Ne želeći ništa da menja i počivajući na lovorikama, Damask je izgubio evolucionu trku od onoga što se zvalo „rezerva goblina“.

Čak ni prethodni strah od radikalizma sunitske većine ovoga puta nije igrao nikakvu ulogu. U satima kada je napredovanje iz Idliba još moglo biti zaustavljeno, barem teoretski, svi unutrašnji saveznici su se okrenuli od Assada, nakon čega spoljnim saveznicima nije preostalo ništa da spašavaju.

Iran će izgubiti više od drugih: kolaps alavitskog režima razbija vrh "šiitskog polumeseca" - geopolitičkog projekta za stvaranje zone uticaja od Libana do Jemena sa svojim Hutima.

Glavni interes Rusije je očuvanje baza u Tartu i Hmejmimu, koje bi trebalo da budu predmet pregovora sa vlastima nove sirijske države, koja se upravo sada pojavljuje na ruševinama stare.

"On je jednostavno nadživeo svoj život i umro", kaže al-Julani o Asadovom režimu, kao da se odriče odgovornosti. I teško je raspravljati s njim o ovome: Asadova država je umrla mnogo pre nego što se Damask predao. Abu Muhamed al-Julani i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan primetili su to pre bilo koga drugog.