🏛️ POLITIČKI ZEMLJOTRES U NEMAČKOJ: Aleksandar Rar otkriva da li Berlin može da zabrani pobedničku partiju AfD

„U evropskoj istoriji završava se čitav period u kome su dominirale levo-liberalne snage. Desničarske partije skoro svuda jure ka vlasti. Pobeda ’Alternative za Nemačku’ u Saksoniji-Anhaltu samo je početak. Možda će Merc konačno shvatiti da svojim uzvicima ’ura-ura’ i bezuslovnom pomoći Ukrajini ne pronalazi podršku u velikim slojevima nemačkog društva“, razmišlja nemački politolog i pisac Aleksandrar Rar.

O tome zašto se CDU pretvara u partiju penzionera, kako u EU rastu cene energenata, da li je AfD proruska partija, kako je povezana sa trampistima i mogu li je zabraniti u SRN, Rar je ispričao u intervjuu za „BIZNIS Online“.

— Aleksandre Gleboviču, rezultate nedavnih izbora u jednoj od nemačkih pokrajina, Saksoniji-Anhaltu, nazvali ste „političkim zemljotresom“. Na izborima za lokalni landtag, koji su održani 6. septembra, partija „Alternativa za Nemačku“ (AfD) izašla je na prvo mesto, osvojivši oko 44% glasova birača. U isto vreme, vladajući demohrišćani (CDU) dobili su nešto više od 17% glasova. Hoće li, po Vašem mišljenju, ovaj „zemljotres“ biti lokalnog karaktera ili u najbliže vreme Nemačku i Evropu mogu čekati novi potresi?

— Mislim da ovaj „politički zemljotres“ izlazi daleko van okvira regiona Saksonija-Anhalt. To se vidi čak i po tome kako svetski mediji reaguju na ono što se dogodilo. Prvi put u čitavoj istoriji posleratne Nemačke Alternative für Deutschland (AfD), koja se ovde praktično zvanično titulira kao ultradesničarska i „fašistička“ partija, osvojila je toliki broj glasova nemačkih birača. I, sudeći po svemu, to je tek početak. Desničari su izuzetno popularni u Istočnoj Nemačkoj. Ne isključujem mogućnost da se odavde ova epidemija političke „desnice“ može preneti i na čitavu Evropsku uniju, gde je već nastala odgovarajuća baza.

Visoka je verovatnoća da će u Francuskoj sledeće godine gospođa Le Pen doći na vlast, što će izazvati veoma velike promene kako u francuskom društvu, tako i u EU u celini (predsednički izbori u Francuskoj planirani su za april 2027. godine — prim. red.). U Italiji, aktuelna premijerka Đorđa Meloni, čim shvati promenljivu konjunkturu, brzo će preći iz centrističkog nazad u desničarski tabor. U Poljskoj, konzervativna partija „Pravo i pravda“ takođe postepeno ide ka vlasti (kao rezultat parlamentarnih izbora 2023. godine dobila je oko 36% — prim. red.).

Tako da politički zemljotres obećava da postane proces koji je donekle rastegnut u vremenu. Tome doprinosi, kao prvo, radikalizacija evropskog društva, koja se sada jasno uočava u SRN, a kao drugo, nesposobnost sadašnjih lidera Nemačke da reše goruće ekonomske i socijalne probleme Nemaca. Militarizaciju SRN i Evrope značajan deo stanovništva ne želi da podrži — uz to što je za vlade to gotovo jedini način da obezbede podnošljiv prihod za svoje države. U praksi to znači još više državnih dugova i još više vojske, što mnoge Evropljane iritira. Ovome se dodaje i energetska kriza: cene gasa i nafte u EU krenule su jednostavno astronomski nagore. Ceno „crnog zlata“ je već blizu 100 dolara po barelu. Tako da će sledeća zima, koja već nije iza gora, opet biti teška. Kako će je ljudi podneti? Hoće li i dalje trpeti — bez toga da vlada jasno sprovede potrebne reforme kako bi ublažila krizne udare koji se u poslednje vreme sve češće sručuju na nemačko društvo, na zemlju, na njen politički i ekonomski sistem?

— Koji su razlozi zbog kojih su demohrišćani izgubili od onih koje su sa visine uvek nazivali „fašistima“? Čitao sam u medijima da je Ulrih Zigmund, lider AfD-a u Saksoniji-Anhaltu, pozirao pred svojim biračima na moped proizvedenom u DDR-u. Znači li to da su bili uključeni i neki elementi nostalgije?

— Ovde postoji mnoštvo razloga i faktora, i oni se u izvesnoj meri ponavljaju iz godine u godinu. U 2024. godini „Alternativa za Nemačku“ je već pobeđivala na izborima — to se dogodilo u Tiringiji (32,8% glasova naspram 23,6 u korist CDU). Ali tada to nije posmatrano kao svedočanstvo sistemske političke krize. Uz to, tog puta AfD nije imao dovoljno poslaničkih mandata da se zaista približi merilu apsolutne većine. Zato su ostale partije uspele da stvore protiv nje svoj opozicioni blok, koji se trenutno, inače, raspao. Zbog toga ne isključujem da će u Tiringiji takođe uskoro sprovesti ponovne izbore, usled kojih će se stvoriti ista situacija kakvu sada posmatramo u Saksoniji-Anhaltu.

Narasla eskalacija antiruske retorike, koja povremeno prelazi u isteriju — jedan je od faktora koji ide naruku AfD-u. Jer Alternative für Deutschland u svoju izbornu kampanju ugrađuje pozive da se normalizuju veze sa Rusijom, kao i da se obnovi isporuka gasa preko miniranih „Severnih tokova“, što za mnoge obične Nemce zvuči posebno aktuelno. Na kraju krajeva, nemački poreski obveznici postavljaju sebi jednostavno pitanje: dokle će morati još da obezbeđuju akumulaciju u dvostruki državni budžet — sopstveni nemački i tuđi ukrajinski? I što je najvažnije: zašto im je to uopšte potrebno?

U samoj Saksoniji pozicije Hrišćansko-demokratske unije još uvek izgledaju dovoljno čvrsto. To se tradicionalno oblikovalo: ovde su uvek bili dovoljno jaki premijeri koje je CDU predlagao u vladu „Slobodne države Saksonije“ i koji su umeli da privuku biračko telo. I sada saksonsoj vladi na čelu stoji Mihael Krečmer, koga narod voli. Zato velikih potresa i promena u Saksoniji za sada nema, ali i tamo AfD već počinje da pretiče demohrišćane, sudeći po rezultatima istraživanja javnog mnjenja.

Osim toga, postoji Meklenburg, koji se, kao i Brandenburg — od samog momenta ujedinjenja Nemačke — smatra tradicionalnim zabranom socijaldemokrata. Na zapadu SRN socijaldemokrate gube, ali na severu su njihove pozicije i dalje jake — kao u Hamburgu, Bremenu, Severnoj Rajni-Vestfaliji itd. Zato je teško predvideti hoće li AfD moći ovde da ponovi svoj saksonski uspeh. Ipak, politički trendovi su očigledni: „Alternativa za Nemačku“, koja se pre 15 godina naprezala da preskoči cenzus od pet procenata i smatrana malo raspravljanom i skoro neprimetnom organizacijom, u današnje vreme postaje narodna partija. Tako to izgleda, u najmanju ruku, na teritoriji bivšeg DDR-a, gde zajedno sa CDU AfD postepeno potiskuje socijaldemokrate u drugi plan. I to govori o ozbiljnim političkim promenama u Nemačkoj, koje više ne izgledaju kao „puka slučajnost“. Naprotiv, to je tendencija koja će se u najbliže vreme samo učvršćivati.

— A kako to može izgledati u praktičnoj primeni? Sami ste spomenuli da su u Tiringiji protiv AfD-a stvorili blok. U isto vreme, niko nije hteo da stupi u koaliciju sa njom. Na nemačkom političkom jeziku to se zove brandmauer (bukvalno — „vatrobrani zid“) — neka vrsta totalnog bojkota od strane „prihvatljivih“ političkih snaga u odnosu na one koje smatraju marginalcima.

— U politici, kao što znamo, reči izgovorene danas sutra mogu potpuno izgubiti svoje značenje. Posebno ako se postavi pitanje vlasti, čija bi alternativa lako mogao biti haos i destabilizacija stanja. U tom slučaju ranije tvrdnje i zaklinjanja više ne igraju nikakvu ulogu. Zato — zaboravite reč „brandmauer“. Na papiru ona za sada još postoji, ali u praksi sve može ispasti sasvim drugačije. Još možemo biti svedoci kako vrhušku CDU ne samo da će ubeđivati da odustane od „brandmauer-a“, već i da ide na zbližavanje sa AfD-om i koaliciju sa njom.

Uostalom, sasvim je dopustiv i obrnuti vektor. Nije isključeno da će levo orijentisane političke snage i drugi principijelni protivnici AfD-a početi da ubeđuju Fridriha Merca u neophodnost stvaranja čvrste koalicije svih sistemskih nemačkih partija kako bi se sprečio dolazak na vlast Alternative für Deutschland. Doduše, u Saksoniji-Anhaltu to već nije uspelo: u tamošnjem landtagu AfD ima 39 mandata od 83. Ostale političke snage — takođe 39. „Savez Sare Vagenkneht“ — 4. Shodno tome, da bi „Alternativa“ mogla da dobije većinu u regionalnom parlamentu, potrebno je da se dogovori sa „Savezom Sare Vagenkneht“ („Bündnis Sahra Wagenknecht“, BSW). Očigledno je da će pri tome sa „Savezom“ pregovore voditi i sistemski političari, a BSW će kao sićušna politička partija odlučivati kome će dati prednost. Mislim da će u krajnjem ishodu „Savez Sare Vagenkneht“ napraviti izbor u korist AfD-a. O tome svedoče i prve izjave lokalnog lidera BSW-a Tomasa Šulcea. Ako se to dogodi, prvi put će predstavnik „Alternative za Nemačku“ dobiti šansu da postane premijer ove federalne pokrajine.

— Spomenuli ste aktuelnog kancelara SRN Fridriha Merca. Ali nakon neuspeha demohrišćana u Saksoniji-Anhalt štampa mu proriče skoru ostavku. Ili je o tome još preuranjeno govoriti?

— U principu, to tako i jeste: dani Fridriha Merca kao vodećeg nemačkog političara najverovatnije su izbrojani. Ako se to ne dogodi danas, lako se može dogoditi sutra. U Mercu vide glavnog krivca za poraz CDU na izborima u Saksoniji-Anhaltu. Hrišćanski demokrati su ovde izgubili 18% glasova u poređenju sa svojim ranijim rezultatom. Usudiću se da pretpostavim da će Merca sada sklanjati sa mesta predsednika CDU. Najverovatnije će, kao i obično, biti isprobana prelazna varijanta: federalni kancelar će ostati isti, ali će na mesto lidera hrišćanskih demokrata doći drugi čovek. U budućnosti taj čovek lako može ispasti zamena za Merca na njegovoj sadašnjoj državnoj funkciji. Jednostavno ne vidim (gledajući iz današnjeg ugla) za Fridriha Merca nikakve perspektive koje bi mu omogućile da ostane na funkciji više od jednog zakonodavnog perioda.

— Pobedi „Alternative za Nemačku“ prethodio je još jedan talas antiruske histerije u SRN: zatvaranje Ruskog doma u Berlinu i generalnog konzulata RF u Bonu. Međutim, lideri AfD-a već su stigli da daju nekoliko kategoričnih izjava koje idu suprotno antiruskom mejnstrimu. Između ostalog, kopredsednik AfD-a Tino Krupala u TV intervjuu je izjavio da su „sankcije protiv Rusije u bilo kom obliku besmislene i da su nanele, pre svega, ogromnu štetu samoj nemačkoj ekonomiji“. Hoće li se išta menjati u spoljnoj politici SRN?

— Ali „Alternativa za Nemačku“ još nije na vlasti! Ako počne da pobeđuje na federalnom nivou i stvori sopstvenu vladu, tada će se moći govoriti određenije. Za sada, delujući na pokrajinskom nivou, AfD nije u stanju da promeni spoljnu politiku SRN.

Ipak, rastuća popularnost Alternative für Deutschland posredno će uticati na situaciju — to je nesumnjivo. Možda će Merc konačno shvatiti da svojim uzvicima „ura-ura“ i bezuslovnom pomoći Ukrajini novcem i naoružanjem ne pronalazi podršku u prilično velikim slojevima nemačkog društva. Mada ne zaboravimo da u Zapadnoj Nemačkoj ljudi podržavaju taj kurs. Skoro 60% nemačkih građana koji ovde žive smatraju da Ukrajini treba pomagati. U svakom slučaju, ona ne sme pripasti Rusiji — tako oni misle. A za stanovnike istočnih pokrajina sve izgleda donekle drugačije. I sada će to morati da se uzima u obzir.

Uz to, kao što sam već rekao, pred stoji pogoršanje energetske situacije. Sada nam je sam početak jeseni, koja obećava da bude hladna, zatim će nastupiti zima. Gasa i nafte, pa i jednostavno goriva Nemačkoj će za ovu sezonu verovatno biti dovoljno, ali će koštati duplo skuplje nego pre deset godina. Nedavno su evropske cene na berzi skočile iznad 950 evra za hiljadu kubnih metara. Najverovatnije će rasti i dalje, jer izvori obnavljanja resursa presušuju.

Vlade EU žele da zabrane uvoz iz Rusije bilo kojih energenata. Recimo, u Norveškoj nema dovoljno energenata da hrani čitavu Evropu, u Africi — takođe nedovoljno. Persijski zaliv je i dalje zatvoren. Šta to znači? Ispada da je sva nada — samo u američkom tečnom gasu. Ali u SAD su interesi biznisa iznad svega: Amerikanci će sigurno podići cene kako bi zaradili na nastaloj potražnji, a od toga će trpeti evropsko stanovništvo, domaćinstva, industrija i ekonomija u celini. Sve ovo će izazvati samo novi krug ekonomske krize, koji će dovesti do toga da će se razgovori političara AfD-a o tome kako bi trebalo normalizovati odnose sa Rusijom voditi sve češće.

Pri tome ne treba zaboraviti da „Alternativa za Nemačku“ — nije proruska partija, ona neće zagovarati da Ukrajina pređe Rusiji. Predstavnici „Alternative“ će se, kao i ranije, kritički odnositi prema ratu, ali će insistirati na tome da se taj problem reši diplomatskim metodama.

— Ali kojim tačno metodama?

— To sve zavisi od same Rusije, kako vidimo. Dok traju vojna dejstva, nijedna zapadna zemlja se neće složiti sa pozicijom RF koja predviđa da otprilike 25% Ukrajine treba da postane ruska teritorija. Ali neka vrsta normalizacije, neki pregovori i diskusije usmereni na ublažavanje pozicije SRN — kako se ne bi ponovio Lajpcig (u noći 5. avgusta na tamošnjem aerodromu otkriven je dron sa eksplozivom — prim. red.), kako se ne bi ponavljali skandali sa zatvaranjem bonskog generalnog konzulata i berlinkog „Ruskog doma“ — sasvim su mogući. Posebno ako AfD dobije više težine u sadašnjem političkom kaleidokopu Nemačke.

— Ima li veza između „Alternative za Nemačku“ i američkih trampista?

— Ima, naravno.

— Svi se sećamo razgovora Ilona Maska sa jednom od kopredsednica AfD-a Alisom Vajdel. I sada je Mask demonstrativno čestitao Vajdelovoj na pobedi na izborima u Saksoniji-Anhaltu. A američki predsednik Donald Tramp u svom stilu je primetio da je vreme da se „Nemačka ponovo učini velikom“. Međutim, Tramp je nepopularan u Evropi. Da li on na taj način kompromituje „Alternativu“?

— To što ste nabrojali kompromituje „Alternativu za Nemačku“ u očima evropskog političkog mejnstrima. Ali, ako govorimo o budućnosti, o tome kako će se sutra ili prekosutra raspodeljivati vlast i uticaj, onda je za AfD podrška od strane Donalda Trampa, Marka Rubija, Džej Di Vensa i drugih američkih političara i biznismena — objektivno od pomoći. U Vašingtonu smatraju da je Amerikancima lakše da imaju posla sa „Alternativom za Nemačku“ nego sa sadašnjim nemačkim i evropskim partijama koje stalno kritikuju Trampa da je „diktator“ i sl. To jest, spona između Trampovog tima i Alternative für Deutschland bez sumnje postoji, a koliko je popularna — to je pitanje perspektive. Jedno mogu da kažem: ako Fridrih Merc ili vladajuće partije SRN pomisle sada da zatvaraju „Alternativu za Nemačku“ i na neki način je zabranjuju, to će izazvati ogromne konflikte sa Amerikom. Sve do novih sankcija prema Evropi koje će uvoditi Trampova administracija.

— Hoće li to zaustaviti Merca?

— Mislim da Merc i drugi rukovodioci Nemačke ne razumeju ili ne žele da razumeju moguće posledice. Oni jednostavno smatraju da je Tramp prolazna pojava, da će ga uskoro skloniti i da će 3. novembra ove godine izgubiti međuizbore u SAD. Nakon toga, aktuelni američki predsednik će, kažu, postati „hramajući patak“ i neće moći ništa da odlučuje. Shodno tome, Amerika će se opet vratiti u normalne tokove, demokrate će početi da „upravljaju paradom“, a sa Vašingtonom će Brisels moći da uspostavi takve odnose kakvi su bili svih poslednjih decenija.

Međutim, ja smatram da je to iluzija. Svet se toliko brzo menja da više uopšte ne zavisi od stanja nemačko-američkih odnosa. Ipak, faktor Amerike dodaje težinu „Alternativi za Nemačku“ i daje, može se reći, poseban ukus onim kulturnim konfliktima koji se trenutno odvijaju unutar SRN. Mislim na suprotstavljenost između onih kojima je bliže tradicionalno viđenje Evrope i pristalica postmodernističke ideologije woke, koja štiti prava raznovrsnih manjina — od seksualnih do nacionalnih, kao i ultraliberalne stavove. Ova borba se odvija već dugo, ali sada postaje sve radikalnija. Ovome se dodaju ekonomski problemi i politički potresi na izborima, koji su sposobni da i dalje uzdrmavaju situaciju. Zato se Evropa sada nalazi u ne baš zavidnom položaju.

— Ko je, po Vašem mišljenju, birač „Alternative za Nemačku“? Recimo, rašireno je uverenje da su Donalda Trampa na vrh izgurali „redneci“ — stanovnici kontinentalne Amerike. U isto vreme, sve što sam pročitao o biračima AfD-a u nemačkom segmentu interneta jeste da su rođeni oko 1955. godine i da žive pretežno u Istočnoj Nemačkoj, na teritorijama bivšeg DDR-a. Da li je to tako?

— Ja imam druge cifre. Bukvalno pre neki dan prenosili su podatke prema kojima se glavni socijalni sloj koji podržava „Alternativu za Nemačku“ nalazi u starosnoj kategoriji od 30 do 50 godina. Što se tiče nemačkih penzionera, oni se upravo zalažu za CDU — njima je važno da dobijaju svoj novac i imaju mir za koji smatraju da im obezbeđuju hrišćanski demokrati. Možda je to zaista tako, ali u tom slučaju CDU se pred našim očima pretvara u partiju penzionera. Jer se upravo penzioneri zalažu za stabilnost.

Što se tiče nemačke omladine, ona je — za leve. Tako je bilo uvek. Mladi su za napredak, za revolucije, za slobodan život i za preskakanje raznih okvira dozvoljenog. To je normalno, jer je svojstveno tom uzrastu. Zato levi u Nemačkoj sada učvršćuju svoje pozicije, pa i pozicija „Zelenih“ ostaje dovoljno jaka (jer i oni pripadaju levom spektru).

Međutim, „Alternativa za Nemačku“ ima, možda, ono najvažnije — podršku među radničkim stanovništvom, kao i u konzervativnim krugovima SRN. I to je jedinstveno, jer ispada da i desni i levi podržavaju AfD. Sve što ostaje za vladajuće i ostale „etablirane“ partije jeste mejnstrim. Ti ljudi direktno zavise od novca iz centra. A to je, sa svoje strane, ogromna birokratija — ministarstva na svim nivoima i druge strukture vlasti, uključujući pravne i obaveštajne službe. U tom sistemu radi do milion ljudi. Uostalom, u tom nizu nedostaje nemački biznis — on delimično takođe navija za „Alternativu za Nemačku“.

U međuvremenu, nemački liberalni sistem je i dalje veoma jak, i sigurno će se rukama i nogama držati za vlast. Po potrebi će se za nju boriti — sve do represija kojima će pokušavati da ograniče uticaj AfD-a ili „Saveza Sare Vagenkneht“. Ne znam koliko će u tome uspeti. U svakom slučaju, to ne obezbeđuje stabilnost u Nemačkoj. Počinje žestoka borba za opstanak — različitih državnih modela i kulturnih vrednosti. I ta borba će u najbliže vreme samo jačati.

— Mogu li „Alternativu za Nemačku“ ekspresno proglasiti ekstremističkom i zabraniti je?

— Da, mogu.

— Ali zar taj scenario, kako ste sami rekli, neće biti komplikovan konfliktom sa Vašingtonom?

— To će izazvati konflikt ne samo sa Vašingtonom, već će roditi i ogroman konflikt sa stanovništvom Istočne Nemačke. Uz to, to će isprovocirati velike teškoće unutar pravnog sistema SRN, kroz čiji bi filter trebalo provući te zloglasne zabrane. Stvar je u tome što je nemački pravni sistem — potpuno nezavisan. Nemačke sudije ne zavise od izvršne vlasti. Tako se tradicionalno oblikovalo. Osim toga, u sudskom sistemu je koncentrisano dovoljno novca, tako da je nemoguće korumpirati sudije. Nikakva uputstva sa strane im se ne mogu davati. Da, mnoge sudije imaju svoju partijsku pripadnost. Inače, u pravnom sistemu SRN nema malo „zelenih“, ali na rezultate sudskih postupaka to nimalo ne utiče. „Zelene“ sudije, isto kao i ostale, strogo se rukovode zakonom. To je njihov kredo, njihov etos. Hoće li zabrana „Alternative za Nemačku“, ako do nje odjednom dođe, moći da prođe sve barijere u sudovima? Uključujući i Savezni ustavni sud? Lično u to ne samo da jako sumnjam, već uopšte ne vidim takvu mogućnost. Makari zato što pod zabranom nema nikakvog osnova. To se u spoljnoj politici može proizvoljno objaviti da je Rusija navodno napala aerodrom u Lajpcigu, a pri tome ne ponuditi nikakve dokaze. Bilo to tako ili ne, u odnosu na Rusiju se svejedno uvode nove sankcije. A evo u unutrašnjoj politici izmisliti nešto što ne samo da uliva poverenje, već ima stopostotnu dokaznu bazu, biće veoma teško.

Uostalom, uvek postoji rezervna varijanta, zapisana u nemačkom Ustavu: proglašenje ratnog stanja. Ako ne ratnog (ta reč je, možda, odveć kategorična), onda makar vanrednog stanja. Za to se mogu naći odgovarajući razlozi. U najbliže vreme raznovrsne krize će se samo produbljivati. To sa svoje strane može isprovocirati narodne proteste. Setimo se kako su u proleće 1968. godine (koju mnogi smatraju revolucionarnom) evropski studenti mesecima stajali na trgovima, organizovali demonstracije, učestvovali u sukobima sa policijom itd. Tada je, inače, situacija izgledala znatno gore nego ovo što posmatramo danas. Kao odgovor na to u Francuskoj, Nemačkoj i u mnogim zemljama Zapadne Evrope pokušali su makar delimično da uvedu ratno stanje. Dopuštam da i sada, u krajnjem slučaju, to mogu uraditi kako bi sprečili dolazak na vlast „Alternative za Nemačku“.

Argumenti za uvođenje vanrednog stanja u Nemačkoj sigurno postoje. Tačnije, oni se spremaju, i delimično se već sada mogu predvideti. Razlog broj jedan sigurno će biti tvrdnja da su u „Alternativi za Nemačku“ — „Putinovi agenti“. Nažalost, u to će poverovati — ne svi, ali mnogi. Prema Rusiji je sada odnos nejednak, a povremeno i izuzetno negativan zbog rata u Ukrajini — kako u Nemačkoj, tako i u celoj Evropi. Drugi razlog takođe se neće odlikovati originalnošću: o AfD-u će početi da govore da je to „partija fašista“. Počeće poređenja sa dolaskom na vlast Hitlera 1933. godine (koji je, kao što je poznato, to uradio zakonitim putem preko izbora), govoriće da se „to u Nemačkoj ne sme ponoviti“. I opet će mnogi nemački građani, posebno na Zapadu, u to poverovati. Štaviše, oni već sada u to veruju, to se poklapa sa njihovim ubeđenjima. U tome su posebno uspešne birokratija i takozvana „duboka država Nemačke“. Ponavljam, to je samo jedna od varijanti razvoja događaja, a ne već zacrtani put. Nemačka će, verovatno, poći sasvim drugim putem. Ali kao o mogućem scenariju, o tome se može i mora govoriti.

— Već ste primetili na početku razgovora da se politički zemljotres koji se dogodio u Nemačkoj može proširiti na celu Evropu. Koje zemlje mogu biti najviše podložne tome, osim već spomenutih Francuske, Italije i Poljske?

— Znate, ja praktično ne vidim na savremenoj političkoj karti Evrope takvu državu kojom bi upravljale socijaldemokrate, „zeleni“ ili levi. Osim valjda Velike Britanije, gde su na kormilu lejboristi. Pa i tamo u Londonu desničari na čelu sa Najdželom Faražom u svakom trenutku na izborima mogu doći na vlast — makar zato što su problemi u Engleskoj otprilike isti kao i u Nemačkoj.

U Holandiji su sve postojeće partije, po pravilu, navikle da se ujedinjuju protiv Herta Vildersa (osnivača holandske Partije slobode, poznatog po svojoj antiislamskoj retorici — prim. red.), samo da ga ne bi pustile na vlast. Belgija je rascenjena na Flandriju i Valoniju i u spoljnopolitičkom smislu ne igra nikakvu ulogu — tamo paradom komanduje Brisel i Evropska komisija. U Francuskoj ka vlasti juri Marin Le Pen, i njoj će to, najverovatnije, poći za rukom — ona već sada vodi u preliminarnoj trci. U Španiji premijer Pedro Sančez, socijalista po svojim ubeđenjima, za sada vešto stvara koalicije svih levih partija koje samo može da nađe kako bi zaustavio ili usporio rast desničara. Otprilike isto se dešava u Austriji, gde se sve partije ujedinjuju protiv ultradesničarske „Austrijske partije slobode“. U Poljskoj će partija „Pravo i pravda“ Jaroslava Kačinjskog sigurno dobiti sledeće izbore, jer ima veliku podršku u poljskom društvu. U Rumuniji i Bugarskoj desničari su već faktički na vlasti. Može se reći da se isto odnosi i na Italiju, gde, kao što smo već primetili, premijerka Đorđa Meloni, koja se jednostavno prilagodila Briselu kako bi dobijala novac za italijanske reforme, samo čeka pogodan trenutak da se vrati u konzervativni tabor iz koga je potekla. U Skandinaviji desne snage faktički izgledaju jače nego leve. Pa gde su se onda sačuvale socijaldemokratske vlade? Skoro nigde.

Danas svi čekaju šta će se dogoditi sa Nemačkom. Kada je u rezultatu prevremenih izbora Fridrih Merc tek stupio na dužnost kancelara, sa njim je bilo povezano mnogo nada — posebno u to da će on kao konzervativni političar okrenuti SRN u „upravljivu“, „moderiranu“ desnu stranu, ali bez „Alternative za Nemačku“. Njemu to nije uspelo. Pokazao se kao slab kancelar i nije se izborio sa savremenim izazovima. Zato Nemačku očekuju, po svemu sudeći, uistinu radikalne promene.

— Može li se reći da smo postali svedoci procesa obrnutog 1968. godini? Tada su usled „revolucije '68“ nacionalno orijentisane vlade Evrope, kao što je bio tim francuskog predsednika Šarla de Gola, bile prinuđene da podnesu ostavku, ustupivši svoje mesto liberalima i levici. Sada se nad tim periodom spušta istorijska zavesa. Evropska desnica se vraća.

— Da, veoma ste to precizno rekli. Završava se čitav istorijski period u kome su dominirale levo-liberalne snage. Potvrda ovoga je taj trend „desnice“ koji sam nastojao detaljno da opišem. Oni koji danas u Evropi „korakuju levo“ očigledno ne idu u korak sa ostalima.

Dodaj Novine Info kao svoj Google izvor