✈️ Pilot Su-34 o godini u zarobljeništvu: „Najteže je bilo živeti u neizvesnosti“

Gotovo godinu dana proveo je u ukrajinskim zatvorima, preživeo mučenja, psihološki pritisak i trenutke kada je bio na ivici smrti. Potpukovnik Maksim Krištop, pilot lovca-bombardera Su-34 i zamenik komandanta 47. bombarderskog puka, po prvi put javno govori o svemu što je doživeo nakon što je njegov avion oboren 6. marta 2022. godine.

Podsetimo, sudbina trojice ruskih pilota u ukrajinskom zarobljeništvu, među kojima je bio i Krištop, pratila se iz dana u dan. Pokušaji da ih Rusija vrati kući bili su neprekidni, ali su oni konačno oslobođeni tek 6. maja 2023. godine u razmeni zarobljenika. U emisiji "Divanski štab" (Диванный штаб), Krištop je prvi put ispričao jezive detalje svog zarobljeništva.

✈️ Kobni let iznad Harkova

Krištop je bio u svom šestom borbenom letu.

"Bio sam vođa grupe od deset aviona. Leteli smo noću, na bezbednim intervalima. Cilj je bio TV toranj severno od Harkova," započinje svoju priču pilot.

Avion je uspešno pogodio cilj, ali je potom pogođen sa dve neprijateljske rakete. U kabini je izbio požar, a navigator je aktivirao sistem katapultiranja. Nažalost, njegov kolega nije preživeo. Njegovo telo pronađeno je u šumi tek mesec dana kasnije.

"Katapultirao sam se. Padobran se otvorio i sleteo sam na ivicu šume. Nisam stigao do drveća već sam pao na zemljani put. Dok sam se spuštao, pucali su na mene sa zemlje. Pogodili su kupolu padobrana, ali mene su, hvala Bogu, promašili. Nakon sletanja, oslobodio sam se sistema i potrčao ka šumi," priseća se Krištop.

Kako kaže, katapultiranje je izazvalo privremeni gubitak vida i osećaja, što je normalna pojava. Zbog kritičnog nedostatka vremena, nije uspeo da uzme automatsku pušku ni prenosivi avionsku zalihu. Sa opekotinom na nozi i bez oružja, bežao je kroz sneg do jutra.

🏃‍♂️ Devet sati jurnjave kroz sneg

"Imao sam veliku sreću što me nisu ubili na licu mesta. Pucali su za mnom. Kretao sam se ka svojima, ka severu, ali sam na kraju naleteo na pripadnike teritorijalne odbrane Ukrajine koji su me zarobili," priča pilot.

Dodaje da su ga naši tragali čak 40 kilometara dalje od mesta gde je oboren. Satima je bežao kroz šumu i sneg dok ga konačno nisu uhvatili.

🔒 Godina u paklu: Sportska teretana, batine i glad

Krištop je proveo godinu dana u raznim pritvorima, kolonijama i zatvorima širom Ukrajine, uključujući i podrume SBU-a (Službe bezbednosti Ukrajine) i GUR-a (Glavne obaveštajne uprave).

"U SBU su nas držali u sportskoj sali. Dobili smo strunjače i jedno ćebe za dvoje. Hranili su nas dva puta dnevno – kašiku-dve pirinča ili heljde i parče hleba. Normalan jastuk i pristojnu hranu dobio sam tek posle mesec i po dana, u istražnom zatvoru," opisuje nehumane uslove.

🥊 "Nisu hteli da me ubiju, samo su me slomili"

Piloti i artiljerci bili su na udaru najžešćeg nasilja.

"Prema nama su bili posebno brutalni. Tukli su nas sistematski, sa neverovatnim sadizmom. Znao sam da me bije neko ko se razume u to – znao je gde i kako da udari. Davili su me kesom. Prislanjali su mi nož, ali mislim da je to bilo više za zastrašivanje. Ipak, nož pod grlom nije ništa manje strašan. Znali su da me bude noću, udaraju pištoljem po glavi i licu i govore: 'Uzmi pištolj i ubij se'," prepričava pilot momente užasa.

🤯 Pritisak pred kamere i nada koja ne umire

Najgore batine dolazile su pred snimanja za medije i pres-konferencije.

"Tukli su nas tako da telo više ništa ne oseća. Polovina tela mi je bila modra, crna i ljubičasta. Sakrivao sam opečenu nogu jer je udarac po opekotini bio nepodnošljiv. Pre svakog pojavljivanja pretili su mi da će biti još gore ako ne naučim odgovore na pitanja koja će mi postaviti."

Ipak, najteže je bilo nositi se sa neizvesnošću.

"Kada si osuđenik, znaš da ćeš sedeti tri ili pet godina. Kada si ratni zarobljenik, ne znaš ništa. Možda te puste za mesec dana, a možda i za deset godina. U kijevskom pritvoru sam sreo Vadima Šišimarina, momka od 25 godina koji tamo sedi od februara 2022. I dalje je tamo. To me je najviše ubijalo – neznanje."

🏛️ Između mržnje i jezika

Krištop je bio zarobljen i u Lavovu, za koji je verovao da će biti najgori.

"Kada su me dovezli u Lavov, mislio sam – gotovo je, sad će me iseći na kaiševe. Ali, začudo, svi su sa mnom pričali ruski. Samo dvoje ljudi, među njima jedan sveštenik, pričalo je ukrajinski. Stvorio sam utisak da se zapravo stide svog jezika."

📖 Snaga u rečima i veri

U samicama i zatvorskim ćelijama, Krištop je pronalazio utehu u knjigama i veri.

"Polako sam se navikavao na mesto u kome sam, ali sam uvek bio svestan da me mogu odvesti u neku rupu. Ipak, ta 'ustaljenost' me je smirivala i davala snagu da sredim misli, verujem i nadam se da će sve biti dobro."